Poslednja stanica autobuske linije broj dva, Novosađanima poznatije kao “dvojka“, vodi u sam centar Novog Sada.
Autobusi godinama verno voze svoje rute do svih žiža dešavanja u našem gradu, a na našu sreću, tih malih žarišta koja rasplamsavaju kulturnu scenu Novog Sada, svakim danom je sve više.
U tim istim autobusima, samo je pre nekoliko godina bilo toliko hladno u zimskom periodu da vam se činilo da ne postoji razlika bilo da ste prošetali do određene destinacije, ili se ipak ukrcali u autobus.
Danas je priča malo drugačija. Prostor u gradskom prevozu je klimatizovan, te leti možemo prijatno da dišemo, dok se zimi taman naviknemo na prijatnu atmosferu i toplotu kada nas na kraju razočara činjenica da smo stigli do odredišta i da je vreme da izađemo napolje.
Ponekad, kada se neki od novijih buseva pokvari, iz gradskog prevoza izvuku neki od starih modela koji mi odmah evocira sve one lepe uspomene koje sam stvarala u toku studiranja.
Sećam se, najslađe mi je bilo da uštedim koji dinar time što neću platiti autobusku kartu.
Tada mi je bilo potpuno besmisleno davati novac na nevažno parčence papira, međutim, sada razumem da stari Novosađani kada kupuju kartu, zapravo ne plaćaju nju, već svoj mir i izbegavanje javnog blama, ukoliko se dogodi da u gradski prevoz uđe kontrolor.
Dakle… evociranje uspomena iz gradskog prevoza i vraćanje nekoliko godina unazad, završava se stizanjem na stanicu ispred Srpskog narodnog pozorišta.
Tada vozač otvara sva vrata u isto vreme, plavi “Volvo“ polako izbacuje i svog poslednjeg putnika.
Mirisi benzina i pomešanih parfema kojima smo se do tog momenta opijali, bivaju zamenjeni mirisom svežine koji donosi veče.
Prvo na šta se naleti jesu velike stepenice SNP-a. Doduše, Pozorišni trg je i dalje u fazi renoviranja, te novosadski skejteri moraju da se strpe još neko vreme kako bi ponovo izvodili svoje neustrašive piruete nad njima.
Ono što je sjajno jeste veliki broj klupica kojima je obogaćen prostor na Pozorišnom trgu, te će oni najneustrašiviji, zasigurno, dobijati više aplauza nego ikada.
Pogled u desno inače baca akcenat na starog čiku koji prodaje kokice. On se, međutim, zbog rekonstrukcije i dalje nalazi na zasluženom odmoru.
Često bismo, kao deca, zagledajući se na cenovnik kokica koji je bio zalepljen na kiosku, dok smo prebrojavali da li ćemo imati dovoljno novca za one “ogromne“, zapinjali za mermerne ploče koje su u tom delu Pozorišnog trga bile najneravnije.
Takve šetnje neretko bi završavale i napadima smeha, jer bi neko od nas, koji smo nosom parali oblake, a ne gledali kuda idemo, zapeo i prosuo se koliko je dugačak, baš tu, pred svima, u samom centru grada.
Sada, kada je ovaj deo šetališta ravan, svima onima koji vuku “slatke traume“ na ove neprijatnosti iz mladosti, trebaće određeno vreme da se naviknu na to da se ovim putem sada može apsolutno bezbrižno proći.
Nekoliko stotina metara napred nailazimo na Spomenik Svetozaru Miletiću. Na njega me, pored svih kvaliteta i doprinosa ovog čoveka Novom Sadu, najviše asocira pretnja moje majke, kada bih uradila nešto što ne valja, koja je glasila: “Okačiću te da visiš na Miletiću, da ti se smeju, za primer drugoj deci!“
Istina, Miletić se jedva nazire od silnih novogodišnjih kućica, bina i đakonija kojima je ušuškan, ali i dalje svedoči svemu onome za šta su se naši preci borili kako bismo mi danas bezbrižno popili najlepše kuvano vino na štandu sa pogledom na njegov spomenik.
Sa “Zimzolendom“, veselim, prazničnim, “gradom u gradu“ , nastanjenim na Trgu slobode, dočekamo prve zimske pahulje.
“Zimzolend“ se otvara svakim danom u 10 ujutru, a u popodnevnim časovima seje Novosađanima pravu zarazu prazničnog raspoloženja svojim kreativnim sadržajima koji su namenjeni za zabavu svih generacija.
Mogućnosti su brojne nakon toga… Uputite li se u pravcu Kosovske ulice, iznenadiće vas koliko su lepo ukrasili Trg republike, te kako spomenik Kralja Petra I posebno dolazi do izražaja kada je sa svih strana ukrašen novogodišnjim đakonijama.
Ukoliko, ipak, krenete u pravcu Dunavskog parka, verujem da ćete pomisliti kako ste zalutali u neki božićni film.
Dunavski park zimi postaje “Ledena šuma“, tačnije, možda i najomiljenije mesto svih Novosađana u periodu u kome nam slikarka zima donese niske temperature.
Međutim, “Ledena šuma“ nije mesto koje bi se moglo opisati u tek nekoliko rečenica, zbog toga sam odlučila da vam je sutra detaljno i iscrpno predstavim kako dolikuje.
Dakle, red kafića sa desne, red kafića sa leve strane dok prolazite Čika Jovinom ulicom. Sve je urađeno po nekom copy/paste principu, a nigde ni prizvuka nekulture i “jeftinog“.
Nekada smo, za delić praznične euforije, morali da putujemo na novogodišnje vašare skroz do Zagreba, ili Budimpešte, dok nam je sada, Bogu hvala, izobilje prazničnih pesama, atmosfere, šarenih lampica, novogodišnjih slatkiša, kolača i poklona, ispred nosa.
Dakle, poslednja stanica “dvojke“ odvodi u sam centar grada. Odatle vam preporučujem da idete peške, ili barem da iznajmite fijaker sa predivnim belim konjima koji dodatno dopunjuju čitavu novogodišnju idilu.
Novi Sad je i dalje divan kao što je bio, samo smo mi sve više kratkovidi za lepote koje nudi.
Turisti su oduševljeni lepotama koje su nama postale deo svakodnevnice, te kojima ne pridajemo značaj.
Možda… ukoliko ikada pomislite kako je oko vas sve monotono i ništa se ne dešava, treba da pokušate da primetite svoj grad iz ugla nekog stranca.
Tek onda, onako neostrašćeno, obratićete pažnju i na najsitnije detalje koje zimu u našem gradu čine posebnom.
A Novi Sad je zimi, morate priznati, čaroban!
Preuzmite android aplikaciju.
