U srpskoj kulturi postoji drveće koje se smatra svetim i koje nazivamo „zapisima“. Drvo postaje zapis činom osveštenja, pri čemu se u njegovu koru urezuje krst.
Na ovaj način drvo postaje svetinja za selo na čijem području se nalazi. Za zapis se bira krupno drvo, prvenstveno hrast, a ređe cer, brest, jasen i divlja kruška. Pored njega može biti postavljen krst (često kameni), a okolni prostor može biti ograđen.
Veruje se da će onoga ko se usudi da ga poseče ili na drugi način ošteti zadesiti velika nesreća. Na njega se ne sme penjati ili pod njim spavati. Plodovi mu se ne smeju kidati niti grane lomiti, pa čak ni same od sebe otpale grane se ne smeju sakupljati.
Zašto je hrast drvo-zapis?
Tvrdnja je srpskog istoričara religije Veselina Čajkanovića da je zapis nasleđen iz prethrišćanske religije Srba, u kojoj je imao ulogu hrama. Pod njim su se činile molitve i prinosile žrtve. Za zapis se najčešće birao hrast, drvo posvećeno Perunu, bogu gromovniku u staroj slovenskoj veri.
Naši preci se okupljali oko svetog hrasta da slušaju govor njihovih duhovnih nastavnika (magova, sveštenika, druida itd.), koji su donosili ljudima prosvetljena znanja. Takođe, zajedno sa njima su učestvovali u obrednim radnjama. Sa pojavom hrišćanstva svetih hrastova je bilo sve manje. Hrast nije izabran od strane naših predaka kao sveto drvo slučajno.
Mnogi ne znaju da hrastovi mogu da žive više od hiljadu godina. I ta činjenica je bila razlog zašto su ta stabla postala sveta. Pored toga, vertikalna pozicija stabla simbolički predstavlja konekciju sa višim sferama duha.
U čemu je važnost dugotrajnog života hrasta?
Stvar je u činjenici da drvo čuva informacije o događajima koji su se desili u neposrednoj blizini mesta gde ono raste. Stoga, osoba koja zna kako da čita tu informaciju sa živog prirodnog računara dobija mogućnost da putuje kroz vreme i učestvuje u svemu tome, što je zabeležio drevni hrast. Takođe, dugovečnost hrama umnogome je simbolički predstavljala trajnost duhovnog u odnosu na materijalno.
Preuzmite android aplikaciju.
