Za širu javnost je možda iznenađenje, ali veća plata zbog koje bi neko napustio radno mesto na kome sada radi tek je na trećem mestu liste razloga za davanje otkaza. Toga su svesni i (neki) poslodavci…
U svetu gde je do pre samo godinu dana u jeku pandemije teško bilo sačuvati radno mesto, danas vlada jedan sasvim suprotan trend – ljudi svojevoljno odlaze iz firmi i, bez suviše straha za budućnost, traže sreću u drugim kompanijama.
Trend, koji već ima svoje nazive kao „veliki otkaz“, prepoznat je i u regionu, a nije nepoznat ni u Srbiji.
Sve više ih odlazi…
Hrvatski portal MojPosao sproveo je istraživanje među 26 kompanija i 800 zaposlenih, a rezultati su za široku javnost bili iznenađujući. Svaki drugi zaposleni je u poslednjih godinu dana dao otkaz i promenio radno okruženje, a 88 odsto poslodavaca je primetilo „povećanu stopu odlazaka radnika“.
Još veće iznenađenje možda je predstavljao razlog otkaza, jer ispostavilo se suprotno od podrazumevanog, da se posao menja zbog veće plate. A taj razlog je bio tek na trećem mestu liste „zašto sam dao/dala otkaz“.
Slično čuđenje u javnosti bi, verovatno, bilo i u Srbiji, ali i ovde bi se najšira populacija prevarila u proceni „normalnog“, objašnjava za 24sedam Neda Mirković, konsultant za ljudske resurse iz agencije „Sinapsa“.
– Možda to deluje neobično, ali i ovde u Srbiji je već neko vreme primećeno da bolja plata nije najvažniji razlog zašto ljudi menjaju firmu, odnosno odlaze u drugu. To nam često govore zaposleni, a znaju to i poslodavci iz raznih istraživanja koja su sprovedena ovde. Zbog toga se neki sve više trude da i stvarima mimo novca zadrže radnike do kojih im je stalo – kaže Mirković.
Vrednovanje ključno
Ona ističe da se pokazalo da je osećanje da vas poslodavac ne vrednuje dovoljno, u smislu uvažavanja rada ili kreativnosti i ideja, u velikoj većini slučajeva taj primarni motiv zbog kojeg se neko odluči da ode iz firme.
– Kada se čovek trudi, ulaže maksimalan napor da uradi svoj posao najbolje što može da se uradi, a to neko ko bi trebao da primeti ne primećuje, ili taj trud uzima zdravo za gotovo, onda njega to ubija u pojam. Tada mu plata više nije važna, pogotovo ako je ona tolika da može da zadovolji ono što se u psihologiji zove „zadovoljenje higijenskih potreba“. Zbog toga otkaze u takvim situacijama lakše daju oni na višem položaju na hijerarhijskoj lestvici u firmi nego zaposleni na nižim pozicijama i sa manjim platama. Kada ljudima razlika od 50 evra u plati znači mnogo, oni su spremniji da trpe, ali ako im to ništa ne znači, zadovoljili su materijalne potrebe i žele više od samog posla, traže nekakvo ostvarenje samog sebe i da se vidi njihov doprinos, neće dugo ostati – ukazuje naša sagovornica.
Kao sledeći ili podjednako važan razlog zbog koje se daje otkaz su međuljudski odnosi u firmi.
– To može da bude loš odnos sa neposrednim šefom ili napeti i neprijatni odnosi u nekom timu. U oba slučaja zaposleni se ne oseća kao da tu pripada. A čim nema osećaj pripadnosti kolektivu, on se lakše odluči da promeni kompaniju, čak i uz neku malu razliku u plati jer materijalni faktor više nije bitan – objašnjava Mirkovićeva.
Znaju li poslodavci „u čemu je problem“?
Neda Mirković kaže da su se i poslodavci promenili, jer su postali svesni toga da ljudima „nije plata sve“ i da ne mogu više da se „izvuku“ sa eventualnim davanjem povišice.
– Mnogo firmi je uvelo neke dodatne beneficije za zaposlene, ali i sisteme za praćenje uspeha i vrednovanje rada ili brigu o stanju i statusu, kako bi na vreme uočile problem. Tako imamo dodatno zdravstveno osiguranje, privatnu penziju, kompanijske događaje, radionice, „tim bildinge“… Toga ranije nije bilo puno, a za to su pre svega zaslužne međunarodne IT firme koje rade ovde, a od njih sada kopiraju domaće firme – navodi Mirković.
Međutim, ukazuje Mirkovićeva, negativna strana ovih kompanijskih promena je to što dugo traju i efekti se vide tek posle dosta uloženog vremena i energije onih koji ih sprovode. A i neko mora time da se ozbiljno bavi.
– To jeste proces, i tu je problem da top menadžment shvati da takve promene ne donose ljudi iz sektora „hjuman risorsis“ (HR), koji na tome insistiraju, već oni sami obrazujući se, menjajući svoje ponašanje i dajući primer „naniže“, kroz ceo menadžment do poslednjeg zaposlenog. A za to da zakazujete sastanke i razgovarate sa ljudima o tome šta im treba ili kakve su im ideje, potrebna je određena doza posvećenost i tom delu posla. Zbog toga HR prvo radi sa menadžerima, a posle sa pojedinim radnicima – zaključuje Neda Mirković.
U manjim firmama je lakše
Iako su beneficije tipa privatno zdravstveno ili penzijsko osiguranje svojstvene velikim firmama, neke prednosti u lakšem zadržavanju zaposlenih imaju i srednje, a posebno male porodične firme.
– Za veliku firmu vam treba sistem i posebni ljudi koji će ga sprovoditi, a kod male firme se svi znaju i tu već mogu da se uspostave i neki „porodični“ odnosi. I tu imate nagradna putovanja, bonuse, vaučer za 8. mart koji vam uruči gazda lično, jer mu je stalo… Naravno, mnogo je lakše saslušati nekog i imati uvid u to kako on svaki dan radi kada imate pet ili 50 radnika nego kada ih imate hiljade – kaže Neda Mirković.
Preuzmite android aplikaciju.
