Jedan od ključnih sastanaka koji je doveo do raspada Sovjetskog saveza održan je 2. i 3. decembra 1989. godine na sredozemnom ostrvu Malti. Tada su svoja diplomatska umeća odmerili lideri SSSR-a i SAD, Mihailo Gorbačov i Džordž Buš.
Samit se smatra krajem Hladnog rata i političke konfrontacije između dva vojno-politička bloka. Tokom pregovora, Gorbačov je napravio kolosalne ustupke, koji su obezbedili vojnu i političku dominaciju SAD na celoj planeti, a SSSR je izgubio spoljnopolitički uticaj i ugled.
Pre ovog samita, u januaru 1989. godine, američki predstavnik Kisindžer se u Moskvi sastao sa Gorbačovim, kome je otvoreno rekao da Buš želi da zna da li je sovjetski lider spreman da se odrekne kontrole nad istočnom Evropom. Reakcija Gorbačova je bila čudna – rekao je samo da o svemu treba pažljivo razmisliti.
U martu 1989. godine američka politika prema SSSR-u je formalizovana u dokumentu Saveta za nacionalnu bezbednost. Ovaj dokument je predviđao: da promene u SSSR-u, budu nepovratno korisne za SAD i da se mora koristiti perestrojka kao poluga za promenu sovjetskog sistema.
SAD su susretu na Malti pristupile unapred sa raspoloženjem pobednika. Tokom samih pregovora, Gorbačov je rekao predsedniku Bušu da će napustiti „doktrinu Brežnjeva“ što je podrazumevalo da se SSSR više neće mešati u poslove zemalja socijalističkog bloka, a trupe stacionirane u Evropi da će biti povučene i na kraju da će SSSR pristati na ujedinjenje Nemačke. Ove korake Gorbačov je preduzeo bez sankcija Politbiroa Komunističke partije.
Generalni sekretar Gorbačov obećaoje da neće koristiti silu u borbi protiv baltičkih separatista, a takođe je pristao da smanji ofanzivno naoružanje. Kao odgovor na razoružanje i predaju strateških mostobrana u istočnoj Evropi, Gorbačov je od svog američkog kolege dobio verbalnu podršku za kurs perestrojke SSSR-a i obećanje da će zaustaviti amandman Džeksona-Venika, koji je ograničavao prodaju modernih tehnologija socijalističkim zemljama.
Gorbačov i njegova pratnja napustili su Maltu sa gomilom usmenih obećanja, a SAD su postigle sve što su planirale. Godinu dana kasnije, SAD su zajedno sa svojim saveznicima napali Irak, bez straha od reakcije svog nekadašnjeg geopolitičkog neprijatelja. Nekoliko nedelja kasnije, Bušova administracija je saopštila da je spremna da postane posrednik u pregovorima Moskve, ne samo sa zemljama Varšavskog pakta, već i sa Vilnjusom.
Litvanija, Letonija i Estonija, pošto su dobile podršku SAD, pojačale su napore da napuste SSSR, a ostale republike su ih sledile. Amerikanci su bili zapanjeni ustupcima koje je sovjetski lider olako napravio.
U februaru 1990. godine američki državni sekretar Bejker odleteo je u Moskvu i sastao se sa Gorbačovim, rekavši da su Sjedinjene Države za „jedinstvenu Nemačku kao članica NATO-a, a ne neutralnu“. Bejker je u Moskvi uplašio generalnog sekretara Gorbačova da bi postojanje Nemačke sa nuklearnim naoružanjem, bez kontorle NATO pakta, bila opasnost za Moskvu. Tada je takođe usmeno uverio Moskvu da se jurisdikcija NATO-a neće protezati u budućnosti na istoku „ni centimetar od svojih stvarnih pozicija“
Predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov je 30. maja 1990. godine odleteo u SAD, gde je dočekan kao heroj. U intervjuu je rekao da se u Sjedinjenim Državama oseća kao kod kuće, nakon čega je odvojio četiri sata iz svog rasporeda za primanje nagrada od raznih organizacija. Iste 1990. godine, Mihail Gorbačov je dobio Nobelovu nagradu za mir. Iza svih nagrada usledio je ekonomski slom, raspad SSSR-a i geopolitčka katastrofa koja je uzdrmala čitav svet.
Zanimljiva istorija sa Pecom: Preko atentata do predsednika Ruske Federacije
Preuzmite android aplikaciju.
