„Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim… Jer sa najdražim gradom je kao sa najdražom ženom: nikada nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo’’, izrekao je Mika u svojoj Nenapisanoj šansoni za Novi Sad.
Miroslava Antića, najpopularnijeg posleratnog pesnika u Vojvodini vezujemo za mnogo šta. Vezujemo ga za romantične izjave ljubavi, šašav, drugačiji pogled na realnost i beskrajne boemske noći.
Takav je i naš grad, ljubav se rasprši po novosadskim klupicama nevezano koje je godišnje doba, a kada zima sve sa ulica utera unutra, kafane žive do samog svitanja.
Mikina veza sa Novim Sadom bila je besmrtna. I zaista, i nakon 34 godina od njegove smrti, mnoge ulice i ćoškovi i dalje imaju prizvuk njegovih koraka i drugačijeg pogleda na svet.
Lepše je gledati svet na Mikin način… Kada negde kasniš ne nerviraš se i ne psuješ slučajne prolaznike. Opsuješ, jedino, možda, u sebi jer novosadski je biti kulturan a svoj bes ispijati kasnije u kafani.
Pronašao bi lepo u svemu.
Za nas nefunkcionalni i nagužvani deo grada sa uskim ulicama i veoma gustim saobraćajem predstavlja razlog za nervozu, a za njega lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace kojim se sreću najlepše devojke.
Urednik časopisa Neven u Dnevnikovoj zgradi, dobitnik Sterijine nagrade, toliko običan a neobičan čovek rekao je:
“Vi dođete na šalter sekretarijata unutrašnjih poslova i podnesete prijavu. Uruče vam komadić hartije na kojem piše da ste od jutros Novosađanin a poslovno suvoparna službenica zaboravi da vam uz ljubazni osmeh kaže: Dobrodošli u Novi Sad, sto hiljada prvi ili sto hiljada dvadeset prvi sugrađanine…”
I dalje, ako se zamislimo, možemo ga videti kako sedi na klupi i čita novine. Možemo ga sresti kako zamišljeno prolazi centrom Novog Sada i upija svet oko sebe koji će posle pretočiti u svoja najlepša dela.
Ako dobro oslušnemo, i dalje se u kafani najglasnije smeje… iako, verovatno, u tom trenutku najviše pati.
Pored velike zbirke umetničkih dela, sećanje na njega održava i njegov spomenik u Dunavskom parku, koji se nalazi na nezaobilaznoj ruti svih umetnički osvešćenih turista koji dođu da nas posete.
Umeo je da kaže da se u našem gradu ostaje zauvek, često je naglašavao da to nije zbog vanvremenske lepote i da to čak nije ni izbor, da je to jednostavno tako čak i kada dođeš sa polupraznim koferom… Nešto ti ne da da odeš.
I zaista, ostao je zauvek ovde, i posle toliko godina od njegove smrti i dalje živi, najglasnije živi.
Deo “Besmrtne pesme“:
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Priča o novosadskim tramvajima – zaboravljena istorija grada duga 47 godina (FOTO)
Preuzmite android aplikaciju.
