Čuveni srpski etnolog Veselin Čajkanović, zapisao je da svaki narod ima svoju životinju za koju je vezan tj. izjednačen sa njom. „Za Srbina se, na primer, kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu, utoliko što je vuk mitski srodnik i predak srpskog naroda, odnosno mitski predstavnik srpskog naroda“.
Počevši od brojnih srpskih imena i prezimena još iz prehrišćanskog vremena, koja su i danas u upotrebi, preko poslovica „Vuk dlaku menja, a ćud nikako“, „Mi o vuku, a vuk na vrata“; pa do rečenice cara Dušana za koju nikad nije utvrđeno da li ju je stvarno i izgovorio, a glasi: „Ja nisam čovek, ja sam vuk. Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah. Ne zavijam što sam besan. Zavijam da bi me čuo čopor moj, da bi me čuli vukovi, da bi me čula vučica, da bi me čuli vučići, da se okupi čopor moj. A, kad se okupi čopor moj, bojte se psi!“, pronalazimo brojne dokaze koji idu u prilpg tvrdnji da Srbi odavnina obožavaju vuka.
Takođe, Veselin Čajkanović, za Dažboga kaže da je vrhovni bog kod Srba, a on je u neraskidivoj vezi sa vukom.
Dažboga su Srbi prikazivali kao hromog starca, obučenog u medveđu kožu, a društvo bi mu pravio vuk ili crni pas.
Dažbog je prema još jednom ustaljenom verovanju, okupljao vukove i određivao koliko ovaca i gde će da pojede, zimi bi im obezbedio hranu, a na proleće ih raspuštao.
Praznik, poznatiji kao Vučji dani, koji u novembru traje deset dana završava se Dažbogovim danom, koji se zove rasturnjak.
Ovaj dan postoji kod svih višednevnih praznika posvećenih precima, konkretno u ovom slučaju duše umrlih koje se nalaze u vukovima su se gostile i poslednjeg dana se razišle.
U pričama o Svetom Savi (a moramo se prisetiti da je to period kada je granica između paganizma i hrišćanstva još uvek maglovita i vešto se prepliću u želji da se paganski običaji i verovanja inkorporiraju u priče o hrišćanski svetiteljima, pa tako npr. imamo Peruna čije epitete dobija Sv. Ilija Gromovnik), postoji jedna o hromom vuku. On je bio Savin zaštitnik i imali su prijateljski odnos.
Koliko važno mesto u našoj kulturi i tradiciji zauzima vuk, govori i poštovanje koje se i dan danas prema njemu gaji kroz praznike i rituale koji su mu posvećeni.
U Bosni postoji običaj da se za vreme svadbe skupi grupa mladića i izvodi ritual koji se nazivamo „vukovi“.
Oni bi simbolično napadali mladoženjinu kuću tako što bi se poređali u lanac i držeći se jedan za drugog, zavijali kao vukovi i pesmom upozoravali maldoženju da pričuva nevestu od njih. Razilazili bi se tek kada bi im neko dobacio zavežljaj sa hranom.
U pojedinim selima u Srbiji postoji i običaj u kome se oko Božića, okupljaju vučari – kožu vuka su punili slamom a neki su se i ogrtali njom i išli od kuće do kuće, pevali pesme i skupljali darove.
Takođe, za Božić se pripremala i tzv. „vukova večera“, koja je trebala da umilostivi vuka i zaštiti stoku. Dete bi odnelo na raskrsnicu hranu za vuka i vratilo se kući ne osvrćući se.
Kad bi se rodilo dete, u selu bi se njegovo rođenje objavljivalo rečima: „Rodila vučica vuka!“, kada bi želele da otkriju svojoj deci vučje porklo, majke su im pevale: „Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila“.
Za zaštitu, deci su se davala moćna, magijskog tj. zaštitnog karaktera, imena sa osnovom – vuk. Pa nam je tako svima poznata priča da je Vuk Stefanović Karadžić upravo zbog zaštite, dobio ovo ime.
Srbi su takođe koristili kost, zub ili kožu vuka kao amajliju, tj ona ih je čuvala od mračnih sila.
Najopasnije jezero na svetu sve što dotakne pretvara u kamen
Preuzmite android aplikaciju.
