Eto, usvojili smo bicikl kao osnovno prevozno sredstvo i odmah su počeli da nas porede sa Holandijom. Odmah su rekli kako mi tu pratimo neke trendove, te želimo da imamo njihovo gradsko uređenje, njihov standard i njihove navike… A da vam prvo ispričamo o polovini 18. i početku 19. veka, te momentu kada je Novi Sad bio veći Amsterdam od samoga Amsterdama?
Ne toliko poznata istorijska činjenica o našem Gradu jeste ta da je upravo ovde kod nas, u gradu kulture, otvorena prva i poslednja javna kuća za žene.
Ova kultna ustanova radila je “punom parom“ tridesetih godina 19. veka, u vreme kada je, verovali vi ili ne, prostitucija u Novom Sadu cvetala!
“Kuća sa muškom poslugom“ nalazila se u blizini Hotela “Vojvodina“ u najužem centru Grada i iako je bila kratkog veka, te trajala samo dve godine, za vreme njenog postojanja zapisana su osnovna pravila kojih su se Novosađani morali pridržavati.
Najosnovnije pravilo glasilo je: “Muškarcima je ulaz izričito zabranjen, osim ako ne spadaju u deo posluge, odnosno zabavljača nežnijeg pola!“
Iako je posao, komotno bismo mogli zaključiti, predstavljao tek otkriveni rudnik zlata, jer je većina novosadskih dama, što tajno – što javno, hrlila u “Kuću sa muškom poslugom“ kako bi se, ako ništa drugo, sa nekim ispričale, nakon dve godine poslovanja ovaj objekat je zatvoren pod pritiskom vlasti.
Tadašnji prota Uspenske crkve uložio je sve svoje napore kako bi neprekidnim žalbama ukazao na moguću propast društva ukoliko nam ovakvi objekti postanu deo svakodnevnice, na svoju stranu pridobio je tadašnjeg šefa gradske policije Rodoljuba Malenčića koji je na kraju zabranio rad muške javne kuće.
Naš prelepi, kulturni i uzvišeni Grad, nekada je bio Meka i Medina prostitucije.
Tih godina je broj bordela i prostitutki rastao vrtoglavom brzinom, a znalo se i zašto – “Uz vojsku uvek idu kafane i prostitutke!“
Blizina Petrovaradinske tvrđave sa velikim brojem vojnika koji su u pauzama od svojih neustrašivih poziva tražili zabavu koja će im razbistriti glavu samo je doprinosila tome da se iz dana u dan u naš Grad doseljavaju “bludnice“ iz raznih delova sveta.
Iako su vojnici bili oduševljeni novopridošlim trendom, njihovi komandanti mučili su prave muke kako bi proterali ove nemoralne žene, koje su im kako kažu, neprestano razboljevale vojsku.
Da, da… u to vreme venerične bolesti bile su lako prenosive i veoma česte, ali je i pored ove činjenice 1893. godine prostitucija u Novom Sadu legalizovana i dobila svoj statut.
Međutim, kralj Aleksandar je nekoliko meseci pred svoju smrt 1934. godine načinio jednu od svojih poslednjih, ali i veoma važnih odluka, te je zbog iskorenjivanja polnih bolesti ponovo zabranio ovaj vid zabave i učinio ga nelegalnim.
Ovde možete pročitati još interesantnih novosadskih priča.
Kako medicina u to vreme nije dovoljno uznapredovala, venerične bolesti bile su zastrašujući neprijatelji starih Novosađana. Međutim i pored svih strahova, nije postojala ni jedna javna kuća koja bi bila prazna, te ne bi radila svojim punim potencijalom.
Obično se u ovim bordelima nalazilo pet do šest devojaka za zabavu sa kojima bi veče prolazilo u smehu i pevanju, a završavalo se u zadnjim prostorijama namenjenim za privatan nastavak druženja.
Postojale su javne kuće u koje su odlazili svi, ali postojale su i one koje su za goste primale isključivo Nemce.
Tada je, inače, nemačkim oficirima bilo zabranjeno da se emotivno mešaju sa drugim narodima, ali ni jedan statut nikada nije zabranio odlazak u javnu kuću i čistu, nedvosmislenu, zabavu sa animir damama bez emocija.
Danas jedna od uglednijih ulica, Dunavska ulica, kroz svoju istoriju bila je mnogo toga. Pre nego što je postala kulturni dragulj, kakvom je danas znamo, važila je za mesto koje okuplja najveće novosadske pankere i buntovnike, a ukoliko zađemo u još dalju istoriju, za mesto poznato po jeftinim birtijama i lakim ženama.
Neki od poznatih bordela o kojima se i danas propoveda su: “Kod sedam Švaba“, “Kod crne četke“, “Kod crvenog vola“ itd…
Dakle, Novi Sad je grad u kome je nekada vrvelo od bordela namenjenih muškarcima, te u kome je nastala prva muška javna kuća. Ipak, iako ne tako često, neobična liberalnost tog vremena oslikavala se i u postojanju kupleraja u koji su dolazili isključivo parovi.
Njegova vlasnica bila je Milka Ofner, a malo je poznato da je zbog biznis ideje nekoliko puta i hapšena, samo što je zbog svojih jakih veza i poznanstava (ljudi koji su verovatno bili na funkcijama, a ujedno i njene najredovnije mušterije) svaki put vrlo brzo puštana na slobodu.
Tamna vremena za naš Grad su se nekako prirodno, sama od sebe, završila. Iako su bile štićene statutom o legalizovanju prostitucije, te su zakonski jedino žene smele da budu vlasnice bordela, ovo pravilo je važilo samo na papiru.
One su, zapravo, iza senke bile koordinirane muškarcima koji su upravljali njima i njihovim životima, te koristilii njihovu nemaštinu i želju za svetlucavim životom i begom iz bede.
Kada je prostitucija ponovo zabranjena broj ovakvih ustanova znatno se smanjio. Znalo se, dakako, da u tajnim krugovima i dalje postoje lokali sa sumnjivim namerama i uslugama, ali se o tome nije govorilo…
Danas, jedva možemo i da zamislimo atmosferu koja je nekada vladala novosadskim ulicama… Šta mislite, da li bismo ikada dostigli titulu Evropske prestonice kulture da kralj Aleksandar nije povukao nekoliko značajnih poteza pred svoju smrt?
Kako je nastala palata koja skoro čitav vek krasi centar Grada?
Preuzmite android aplikaciju.
