Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu.
Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije volio školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi.
Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.
Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je okupljalište mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan dio obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.
1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao nameštenja i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini.
Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja shrvalo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.
Zbog rane smrti, Ilić nije imao dugi stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima.
Pokušavao je da piše i prozu, ali u tom izričaju nikada nije bilo toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.
Danas je Vojislav Ilić s pravom kanonizovan pisac sa jasno utvrđenim mestom istočnika savremene srpske poezije. Njegov razvojni luk tokom petnaestogodišnjeg pevanja precizno je i svestrano istaknut u nauci o srpskoj književnossti: od brzo pervazićenog uticaja romantičara, obnove klasicizma pa sve do najaktuelnijih parnaso-simbolističkih elemenata.
Pesničke zbirke objavljene s mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.
Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.
Stjepan Mitrov Ljubiša: srpski književnik i političar iz Crne Gore
Preuzmite android aplikaciju.
