Kada svoju decu šaljemo u vrtić podrazumevamo da u tamo rade ljudi koji su zaista stručni za to. Pod tim pre svega podrazumevamo da vaspitači u sebi imaju toplinu i empatiju, da vole decu.
– Naravno, verujemo da svi oni imaju potrebne veštine da prepoznaju i adekvatno reaguju na svaki problem koji se eventualno javi kod nekog deteta, od alergijske reakcije do vršnjačkog nasilja – za sajt Trudnoća i zdravlje kaže psiholog Željka Kurjački Stanić.
Ljubav prema deci i toplina
Ona napominje da se radi o maloj deci, dakle deci koja se verovatno prvi put odvajaju od roditelja i kojima je neophodno da osoba koja će voditi računa o njima zaista oseća ljubav prema njima.
U vrtićkom uzrastu je mnogo važnije da vaspitač ume da pokaže ljubav nego da ume da nauči dete elemente slova ili da veže pertlu.
Nova iskustva, nova učenja
U vrtiću dete nije u zenici oka svoje mame ili bake, nego je jedno od dvadesetak druge dece, što je iskustvo koje je za dete veoma važno.
– Dete uči da može da padne (što kod prezaštićujućih roditelja ili baka i deka neka deca gotovo uopšte ne iskuse), da ustane, da ga boli i da to prođe.
Dete se uči svojoj snazi i snazi svog tela da se oporavi. Dete se u vrtiću mnogo više razboljeva od raznih virusa koje druga deca prenose, što trenira detetov imuni sistem.
Mnogi roditelji i bake i deke veruju da dete treba upisati što kasnije u vrtić, kako bi imalo što jači imunitet kada krene. Ali imunitet se gradi tako što se izlaže izazovima.
Dete će u vrtiću naučiti i da uprlja i da opere ruke, a igranje u pesku, u blatu, sa životinjama i slično takođe trenira naš imunitet – kaže Kurjački Stanić.
Sa psihološke tačke gledišta, važno je za dete da zna da njegovo telo ume da se oporavi i ozdravi.
– Moje iskustvo u radu sa klijentima na psihoterapiji govori da ljudi koji najviše sumnjaju u snagu svog tela (recimo, ljudi koji pate od hipohondrije), obično imaju veoma malo iskustva sa bolestima.
Oduvek su bili zdravi, nikada se nisu razboljevali, pa, paradoksalno, ne znaju koliku snagu ima njihovo telo da se oporavi.
U vrtiću se grade prijateljstva
Kako kaže, dete u vrtiću ima priliku da stekne prijatelje, da oseti koja mu deca prijaju i da nauči spontano ili od druge dece kako se prilazi prijateljima, kako se pokazuje inicijativa, kako se rešavaju sukobi, koliko prija kada se pomiriš sa najboljom drugaricom ili kada te drugarica koja ti se dopada pozove da se igrate zajedno.
Kada dete samo razreši neku konfliktnu situaciju, to je velika nova cigla pri gradnji njegovog samopouzdanja.
Dobri vaspitači, dragoceni uzori
– Vaspitači, ako su dobri, postaju dragoceni roditeljski uzori detetu. Što je odrasla osoba sa više različitih roditeljskih uzora odrastala, to se sa bogatijih psiholoških izvora napaja.
Bake, deke, tetke, učitelji, to su sve roditeljski uzori i što su različitiji od mame i tate, a pri tome su dobri i snažni ljudi, to je dete bogatije i ima veću psihičku snagu.
Dete koje odrasta usmereno samo na jednog roditelja obično „proguta“ u sebe i snage i slabosti tog jednog čoveka, bez kontrasile, bez drugih zdravih primera koji bi mu dali inspiraciju i znanje kako još može da se razmišlja i oseća.
Raste samostalnost i samopouzdanje deteta
U vrtiću dete se uči samostalnosti, a to je za njegovo samopouzdanje dragoceno. Deca vole rituale i pravila baš zbog toga što se osećaju dobro kada ispune svoje male zadatke, operu ruke, nahrane pticu, uspu maci hranu, obuju cipele sami, sklone sudove, umute jaja, dodaju mami mleko iz frižidera, nameste krevet itd.
Bogatiji emocionalni život deteta
I teška osećanja su važna i dete će ih više i potpunije osetiti u vrtiću. Osećanje nepravde, ljutnje, tuge, zavisti, ljubomore, nedostajanja…
– Kod kuće se dete ne izlaže ni blizu toliko različitim situacijama, pa mnoga osećanja prosto nema priliku da oseti.
Zavist i ljubomora se osećaju samo kada postoji još dece. Osećanje ljutnje i tuge dete će osetiti samo ako ga roditelji ne prezaštićavaju od svega toga.
A detetu je važno da to oseti, kao i da ima nekog odraslog pored sebe ko je saosećajan i verbalno dovoljno vešt da detetu ta osećanja objasni i pomogne mu da pronađe svoj odgovor na njih.
Osećanje tuge i straha zbog nedostajanja roditelja, kada se dete vrati kući kod mame i tate postaje izvor velike radosti i potvrda ljubavi.
I to je nešto za šta je dete uskraćeno ako se ne razdvaja od roditelja. Razdvajanje i ponovni susret kod deteta razvijaju poverenje da će sve biti dobro iako u nekom trenutku možda ne izgleda tako. Dete se uči da veruje u druge ljude i u život.
Komunikacija sa roditeljima
Kada se dete vrati iz vrtića, roditelji imaju priliku da pričaju sa detetom o iskustvima koje je dete doživelo nezavisno od njih, na „svom poslu“ (mnoga deca vole da vrtić doživljavaju kao odlazak na svoj posao, kao što mama i tata idu na svoj).
– Mama i tata imaju priliku da sa detetom pričaju o nepravdi i svim onim neprijatnim osećanjima o kojima sam prethodno u tekstu pričala. Oni dete tako uče životnim veštinama i socijalnoj inteligenciji.
Blagotvorno za dete može da bude da se roditelj seća i priča o svojim neprijatnim iskustvima iz vrtića i kako ih je prevazišao.
Deci je ponekad teško da pronađu reči, nekada ni ne znaju adekvatnu reč, pa može mnogo da pomogne da im pričamo o onome što pretpostavljamo da ih tišti. Već ćemo po reakciji deteta videti jesmo li na pravom putu.
Dete ne ide u vrtić, obezbedite mu prednosti
Roditelji koji odluče da ne šalju dete u vrtić ili koji su primorani (recimo, u poslednje dve godine zbog epidemioloških mera), mogu neke od prednosti vrtića iskoristiti kao inspiraciju da uvedu promene i u svoje roditeljevanje.
Od vaspitača mogu dobiti psihološku dozvolu da ne moraju da budu uvek tu da zaštite dete, da je u redu i da je zdravo da je dete povremeno i ljuto i tužno i da mu je dosadno.
– Recimo, roditelji mogu očekivati i tražiti od dece da rade ono što je primereno njihovom uzrastu.
Na Internetu postoje tabele koje su napravili učitelji škola koje je osnovala pedagog Marija Montesori, u kojima su prema uzrastu podeljeni kućni poslovi primereni dvogodišnjacima, trogodišnjacima i tako dalje.
Česta reakcija roditelja kada pogledaju ove tabele je ljutnja jer se sposobnosti njihove dece (ili njihova vera u sposobnost njihove dece) možda umnogome razlikuje. Ali te tabele zaista pokazuju ono što dete može i treba da ume u tom uzrastu.
Deca žarko žele da uče, omogućite im to
Dvogodišnje dete može i treba da nauči da pažljivo donese tanjire, kašike, viljuške i noževe i postavi ih na sto.
– Mnogi roditelji toliko malo imaju poverenja u sposobnosti dece (ili sopstvenog deteta) da mu, recimo, zabranjuju da takne nož.
Viđala sam decu od četiri, pet godina koja ne znaju sa koje se strane hvata nož jer im nikada nije bilo dozvoljeno da mu se približe.
Deca će brzo naučiti sve te životne veštine jer deca žarko žele da uče! Ona vole da rade što i odrasli.
Naravno, nećemo davati skupoceni servis za ručavanje dvogodišnjem detetu da ga postavlja na sto. Jer dete, kao i odrasli, mora da uči na greškama.
Možda je najveća dobrobit vrtića upravo to što oslobađa roditelje pritiska. Pritiska, da uvek budu savršeni, jer tako savršeni nisu uvek najbolji svom detetu.
Preuzmite android aplikaciju.
