Okolina Novog Sada i sam grad nedavno su bili svedoci humanitarnoj akciji “SUPer HEARoes Hear the World“ (Superheroji čuju svet) nastaloj u želji da se o Kohlearnom implantu više čuje.
Ova akcija je podrazumevala veslanje na SUP daskama u stojećem položaju od Bezdana do Novog Sada.
Iz tog razloga razgovarali smo sa Vanjom Melnik, jednom od organizatorki pomenutog događaja.
Kako ste došli do ideje da realizujete “SUPer HEARoes Hear the World“ humanitarnu akciju?
Lična želja i potreba da se o Kohlearnom implantu više čuje. Spajanje rekreativnog SUPovanja tj. veslanja na dasci u stojećem položaju i humanitarne inicijative za decu osštećenog sluha je u meni tinjala skoro dve godine.
U zapadnom svetu se nikada, na primer, maraton ne trči samo zbog lične potrebe, već se ta inicijativa koristi da se pomogne nekome ko ne može o maratonu ni da mašta, dok time podstičete svoju okolinu da se uključi makar finansijski, kroz donacije.
Onog trenutka kada sam o ideji počela da razgovaram sa ljudima iz rekreativnog veslačkog sveta, nailazila sam na sve moguće prepreke, i kada sam konačno odlučila da krenem sama u avanturu od 3 dana veslanja Dunavom, počeli su da se javljaju momci i devojke koji su želeli da se priključe.
Tako da su se akciji pridružili Nenad Popović, Aleksandar Popović, Luka Radivojević, Dunja Ivezić i Milica Popović.
Svima se dopala ideja humanitarnog karaktera, međutim važno je znati da ovako ekstremne akcije nikada nisu podstaknute samo humanitarnim radom, već i ličnim pomeranjem granica, bez kojih ne bismo uspeli.
Jer, da je samo humanitarni deo u pitanju, najlakše je uvek izdvojiti deo novca i uplatiti nekome kome je potreban. Veslanje na SUP dasci na delu Dunava koji je najsporiji, veći je izazov nego što smo mogli i da zamislimo, još kada dodate vetar koji duva gde ne treba, nije baš lako.
Zašto je akcija posvećena baš deci sa oštećenjem sluha?
U mom životu postoje tri devojčice od 5 i 6 godina sa teškim oštećenjem sluha, korisnici su Kohlearnog implanta i slušnih aparata. Od trenutka kada smo čuli za postojanje istog, pre dve godine, kao jedinog rešenja da im se omogući da čuju, a samim tim i progovore, i ne žive u svetu tišine, do dan danas, nikada nam se nije desilo da sa nekim razgovaramo o implantu i da znaju šta je to i čemu služi, kao što nismo ni mi.
Roditelji i najbliža porodica dece ostećenog sluha, pored redovnih obaveza koje svako dete zahteva, nemaju vremena da se bave inicijativama širenja svesti o Kohlearnom impantu, a naše znanje o tome, njima može mnogo pomoći u budućnosti.
Veslanje na SUP dasci je moja letnja rekreacija i delovalo mi je kao sjajan spoj, da se te dve stvari spoje u jednu lepu akciju.
Pa smo pored pružanja podrške roditeljima dece sa Kohlearnim implantom, približili lakoću SUPovanja svima oko nas. Jer, sta je lepše nego popiti kafu na sred Dunava sedeći na dasci, umesto u kafiću.
Koliko je naporno tri dana biti na vodi, kako je izgledalo humanitarno veslanje, sa kojim izazovima ste se susretali, ako ih je bilo?
Da se ne pravimo sada kada je prošlo da je bilo lako. Nije. Zamislite da 10 sati, 3 dana, veslate u jako sporom i ujednačenom ritmu, gledate samo u vodu, nebo i zelenilo. Ta radnja je toliko dosadna, da mozak počne da pravi haos. Dva člana su odustala pred kraj prvog dana, treći član je imao krizu zbog pogrešnih očekivanja koja se ispoljila kroz galamu.
Važno je napomenuti da je svako došao na sopstvenu odgovornost, ovo nije bila organizovana tura u kojoj organizator brine o vama, ovde se brinete sami o sebi, nalazite tempo koji vama odgovara, a opet poštujući tim i vodeći računa jedni o drugima da smo tu negde u vidokrugu. Reč ‘odustajanje’ nije bila u upotrebi sva tri dana, ali korigovanje plana je naglašavano kao opcija koja je sasvim u redu, ako zatreba.
Prvi dan je bio najteži, jer smo zbog TV nastupa krenuli 2 sata kasnije od planiranog, nismo očekivali da će Dunav da stoji, i u kasnim popodnevnim satima je počeo da se javlja strah među veslačima da nećemo stići pre mraka, a veslanje po mraku nije bila opcija, zbog bezbednosti.
Takođe, zbog nedostatka civilizacije u tom delu, lošeg signala na mobilnim telefonima, izlazak na kopno nije bio baš svugde moguć.
Ali, na sreću uspeli smo. Zato smo za drugi dan imali razgovore da korigujemo kilometražu, međutim, tim je odabrao da ne, i taj drugi dan je bio jako zanimljiv na kraju.
Prvi deo dana je bio pretežak, a priroda najlešsa. Ćutali smo satima i samo razmišljali o tome da stignemo. Kad smo već mislili da nećemo uspeti da pređemo 70km, stali smo na sred Dunava, negde posle Vukovara, povezali daske i ručali. Sasvim spontano, kao da smo se predali, smo polegali na te naše daske i zaspali. Spavali smo oko 45 minuta, Dunav nas je nosio, sva sreća nije naišao brod, i ni sami ne znamo, kako smo, pored te opuštencije, ipak stigli pre mraka u Bačku Palanku.
Moje mišljenje je da smo doživeli ono što se u modernoj psihologiji zove otpuštanje. To je kada imate problem, pa se zgrčite da ga rešite, rešenje ne dolazi, a onda odjednom se predate, tj. otpustite tu brigu i rešenje najbolje po vas se desi, rekli biste, samo od sebe. Kao da je vreme stalo tih 45 minuta našeg spavanja. Timski smo se složili da nam je to svima najdraži deo svega – spavanje na sred Dunava.
Što se same logistike tiče, prevoz do Bezdana i smeštaji su nam bili unapred organizovani, ručkove za sve dane smo nosili u vidu gotovih jela, i svega sto može da izdrzi 30+ stepeni. Imali smo kontakte za ne daj Bože u opštinama kuda smo prolazili. Obzirom da smo bili sami na vodi, moralo se misliti i o tim stvarima o kojima ne želite da mislite.
Po meni, ovakve avanture predstavljaju više psihički izazov, nego fizički. U timu smo imali momka koji je svaki dan u teretani, pa nije uspeo da stigne do cilja, ali je svakako prevazišao mnoge koji nisu ni pokušali, prvi put stao na dasku i izveslao 50km. Po meni je to vredno svakog poštovanja i tapšanja oba ramena.
Tehnički nismo imali nikakve probleme, sem što su nas jeli komarci kad smo pokušali da se sakrijemo u hlad u podne i malo se sklonimo sa sunca. Neko nije slušao savete oko mazanja zaštitnim faktorom, pa je malo više izgoreo, a opet neko je veslao uzvodno ne razmišljajući o bespotrebnom trošenju energije.
To su stvari koje vremenom naučite iz iskustva, pa svaki sledeći put budete sve odgovorniji prema sebi. Meni lično je najduža regata bila u trajanju od dva dana od Novog Sada do Beograda, 101km i nekoliko jednodnevnih regata od po 40tak kilometara. Ipak, 3 dana i 180km je zaista bio izazov i za mene, ali sam znala da ću uspeti. Odustajanje u mojoj glavi nije bila opcija, samo je bilo pitanje vremena.
Zašto ste krenuli baš iz Bezdana?
Postoji regata od Novog Sada do Beograda. Meni je više puta poznanik veslač rekao da nema šanse da izveslam od Bezdana do Novog Sada. A šta je veći pokretač nego inat? Tako vam je i kod mene.
Rođena sam u Novom Sadu, deca koja uče da slušaju i govore zahvaljući Kohlearnom implantu, rehabilitaciju imaju u Novom Sadu i meni je jedino bilo logično da 3 dana bude od mesta gde Dunav ulazi u Srbiju do mog grada, Novog Sada.
Ko zna, možda sledeće godine budemo išli od Begrada do Đerdapa i tako budemo jedini koji su na SUP daskama prešli ceo tok Dunava u Srbiji. Šalili smo se da ćemo za koju godinu izveslati na SUP daskama ceo tok Dunava.
Koji ti je najlepši predeo Dunava kojim ste prošli?
Između Bezdana i Bogojeva. Inače, Bogojevu smo se toliko radovali taj prvi dan, da kad smo ga ugledali, i kada smo upoznali na plaži čoveka, koji nas je posle prevezao do smeštaja i organizovao nam večeru, smo osetili neizmernu zahvalnost da dobro u ljudima postoji.
Međusobno se šalimo u timu da ćemo svi da slavimo važne datume u svom životu baš u Bogojevu, a neko će tu i da se venča, no videćemo.
Koji su Vam planovi za budućnost?
Da se odmorimo od daske i vesla 🙂 Šalim se.
Akcija “SUPer HEARoes Hear the World“ je planirana da traje do kraja veslačke sezone 2023. godine.
U tom periodu, sve naše veslačke akcije će biti u cilju širenja svesti o Kohlearnom implantu, njegovim benefitima u životima, pre svega dece sa teškim ostećenjem sluha, kao i skupljanja donacija za udruženje “Organizacija Osoba sa Kohlearnim Implantom (OOKI)“ koje će kroz donacije finansijski pomoći nekoliko dece kroz plaćenu rehabilitaciju, kupovinu skupih delova za aparate i pre svega organizovanje aktivnosti samog udruženja u cilju edukacije ljudi sta je Kohlearni implant i čemu sluzi, i kako možemo pomoći da se deca sa implantom lakše i brže uključe u društvo bez predrasuda, sa dovoljno razumevanja o njihovim potrebama pri komunikaciji, a sve sa ciljem da im se čujući svet olakša.
Što se tiče dužih veslanja, nemamo u planu višednevne akcije za ovu godinu, već učestvovanje na dve međunarodne regate na Ohridu (26km) i u Budimpešti (15km), kao i bezbroj jednodnevnih veslanja na vodama regiona.
Naša akcija ima opciju za donacije koju smo nazvali „Kilometar zaveslaja za 1000 dinara“. Šta to znači?
Svaki naš kilometar veslanja, možete da „kupite“ za 1000 dinara po kilometru uplatom na račun udruženja OOKI, te pomognete udruženje i nas motivišete da izveslamo još više.
Podaci za uplatu:
Organizacija Osoba sa Kohlearnim Implantom
Ugrinovački put 66, Zemun
broj računa 205-0000000530467-69
Kako podesiti “ENP TAG“ da radi na sistemu “Open Balkan“? Detaljno uputstvo
Preuzmite android aplikaciju.
