Uvođenje u tron Svetog Petra Cetinjskog Joanikija Mićovića, novoizabranog mitropolita crnogorsko – primorskog, podiglo je veliku buru u javnosti Crne Gore pa i celog regiona. Svakako da se tu radi pre svega o duboko religijskom i crkvenom pitanju i da bi to na prvom mestu trebala da bude praznik za sve vernike MCP Srpske Pravoslavne Crkve (SPC), ali, nažalost to nije tako.
Zahvaljujući otvorenim pretnjama kako anonimnih tako i imenovanih pojedinaca i grupa, onih koji se protive ustoličenju mitropolita na Cetinju, čitava svečanost je dovedena u pitanje. Sledstveno tome ne možemo a da se ne zapitamo kako je jedna čisto verska stvar postala političko pitanje par ekselans.
Odgovor je jasan, strukture bivše vlasti u Crnoj Gori, koje su se bavile i još se bave nacionalnim inžinjeringom, označile su SPC kao ključnu branu u završetku svog sada već primarnog plana, formiranja crnogorske nacije.
Dok god postoji SPC i njena mitropolija na Cetinju, ona će podsećati Crnogorce ko su i šta su bili u prošlosti i samim tim čuvati plamen nikad ne ugaslog srpskog nacionalnog identiteta Crne Gore.
Zato je krajem 2019. godine počeo konačni obračun režima Mila Đukanovića sa SPC u Crnoj Gori. Odgovor vernog naroda se manifestovao kroz litije, koje su ne samo odbranile svetinje nego indirektno i presudile režimu Mila Đukanovića.
Đukanović i njegov DPS uprkos svemu nisu odustali od svog nauma da potčine crkvu i uzurpiraju njenu imovinu. Uostalom to je jasno definisani deo plana i programa te partije. Samim tim, sve što se dešava oko ustoličenja mitropolita Joanikija nije ništa drugo do nastavak političke kampanje DPS-a protiv Crkve, samo ovaj put ne sa pozicije vlasti, već iz opozicije.
Međutim, ne treba zanemariti ni drugu komponentu ove akcije DPS-a, onu koja je više političko – strateška nego ideološka.
Naime Đukanović se već više od godinu dana nalazi u ozbiljnom problemu. Politička karijera predsednika Crne Gore, nakon poraza njegove partije na prošlogodišnjim izborima, postepeno se bliži kraju. Za to vreme on jedino pronalazi načine da taj proces uspori, ali ne i da ga preokrene.
Uprkos svim problemima sa kojima se suočava nova vladajuća većina i dalje funkcioniše, a proces demontaže njegovog režima, iako gotovo pasiviziran nije trajno zaustavljen. Nada Đukanovića da će opstrukcijom sebi lojalnih kadrova unutar sistema državnog aparata pasivizirati vladajuću većinu, a uz pomoć katastrofalne ekonomske situacije oboriti njen rejting, da bi je zatim porazio na izborima, potpuno se izjalovila.
Doduše uspeo je da parališe vladu i uruši popularnost njenog premijera, ali to nije podiglo rejting njegove partije.
Samim tim, kako vreme prolazi šanse da se DPS vrati na vlast sve su manje, dok trenutna vladajuća koalicija dobija još prostora da konačno krene u obračun sa njegovim duboko korumpiranim i kriminalizovanim režimom.
Svestan toga da će hapšenja njegovih najbližih saradnika početi pre ili kasnije i da će time njegova partija krenuti putem rasula, Đukanović bi mogao da posegne i za najdrastičnijim merama. Tačnije, mogao bi, preko svojih „komita“, pokušati da izazove sukobe čije bi posledice odložile ono što sada deluje kao neminovnost.
Ustoličenje mitropolita Joanikija predstavlja idealnu šansu za realizaciju takvog scenarija. Činjenica je da njegova politika ima najjače uporište upravo na Cetinju. Jasno je da se tu nalaze najradikalnije pristalice DPS-a, a uz podršku onih koji bi na dan ustoličenja bili dovedeni iz svih krajeva Crne Gore, kritičnu masa za izazivanje nereda bila bi stvorena.
Ukoliko bi u tom haosu, usled eventualnog napada na Cetinjski manastir, ne daj Bože, neko izgubio život to bi moglo predstavljati okidač za produbljivanje sukoba. Time bi pitanje korupcije, kriminala i opustošene ekonomije palo u drugi plan, a Đukanović bi na pijadestal interesovanja crnogorske javnosti postavio versko, odnosno nacionalno pitanje.
Nažalost, sada deluje da Đukanović takav scenario ne samo želi, već i planira. Pošto je u prethodne tri decenije istrošio sve političke adute i narodu nema da ponudi ništa afirmativno, jedino što mu preostaje su sejanje sukoba i podela u crnogorskom društvu.
Iz tako kreiranog haosa Đukanović računa da bi mogao ostvariti dvostruku korist. Međunarodnoj zajednici ponovo bi pokušao da se nametne kao neko ko jedini ima kapaciteta da održi Crnu Goru stabilnom. Takođe, zaustavio bi i pad popularnosti svoje stranke.
Odnosno, DPS bi svoje pristalice čvrsto vezao na nacionalnoj i verskoj osnovi. Đukanović bi se postavio kao neprikosnoveni lider svih „pravih Crnogoraca“ i jedini zaštitnik njihovih interesa. Pošto se na poslednjem popisu kao Crnogorci izjasnilo oko 45% građana, to je rezervoar glasova na koji on račun i koji bi njegovu stranku mogao vrati na vlast.
Međutim, takve igre su veoma opasne, a o glavu će se, na prvom mestu, obiti običnim građanima Crne Gore.
Zato treba apelovati na razum svakog pojedinca, a posebno državnih institucija. Velika odgovornost je na današnjoj vladi da takav scenario predupredi. Ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju mora proći u najboljem redu kako bi Crna Gora pokazala da je jača od pojedinih paradržavnih mafijaško – političkih struktura, bez obzira na njihove jatake u samim institucijama.
Koliko će u tome uspeti, vreme će pokazati.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
