Да ли сте некад чули да у свакодневном говору становници АП Војводине кажу „доле у Србији“, као да је Србија одвојен ентитет од Војводине?
Такав „наратив“ је последица вишедеценијског инжењеринга који је своју формализацију добио за време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), конкретно 1974. године, када је аутономна покрајина Војводина, заједно са Косовом и Метохијом, добила такав уставни положај који је чини засебном целином у односу на остатак Србије.
Историјска позадина доношења Устава СФРЈ из 1974. године лежи у победи политике самоуправљања и „федерирања федерације“ (стварања лабаве савезне државе или како се често говори „одумирања државе“) словеначког комунисте Едварда Кардеља, над политиком снажења јединствене Југославије, коју је пропагирао југословенски комуниста српског порекла Александар Ранковић.
Сменом Ранковића на чувеном Бријунском пленуму, долази до победе Кардељеве струје и политике, и почиње процес уставних реформи који је прво довео до амандмана 1971. године, да би круна новог устројства државе уследила три године касније.
Свему томе претходиле се велике демонстрације потекле са Универзитета у Приштини, којима су Албанци захтевали да Косово постане република у Југославији, док смо скоро у истом периоду у Београду имали студентске протесте којима су београдски студенти захтевали више комунизма.
Националистички протести одигравали су се и кроз тзв. Масовни покрет (МАСПОК) у Хрватској, где је хрватско руководство предвођено Миком Трипалом и Савком Дабчевић Кучар захтевало да се Југославија реформише тако што ће фактички постати независна држава.
Дакле, док у Приштини и Загребу јачају националистичке и сепаратистичке тенденције, у Београду се одвијају потпуно супротни процеси. На тај начин је створена друштвена клима у којој би један устав, који ће бити донет 1974. године, био прихваћен.
Друштвене околности комунистичке Југославије са краја шездесетих и почетка седамдесетих година преточене су у стварање правно-политичког система, тако што је устав из 1974. године постао завршна фаза уставноправне разградње комунистичке Југославије.
Тим Уставом је Југославија од федерације суштински постала конфедерација, или у слободном преводу, савез независних држава.
Кажемо суштински, јер то на тај начин није било предвиђено овим уставом, али јесте одредба да сваки народ има право „на самоопредељење, као и на отцепљење“.
У овом случају се говори о народима, а не о федералним јединицама које су чиниле Југославију, али ће каснијом арбитражом пред чувеном Бадинтеровом комисијом, право на отцепљење бити дато федералним јединицама комунистичке Југославије.
Не треба имати сумње да је Пандорину кутију за овакву одлуку отворио управо поменути Устав проглашен 21. фебруара 1974. године.
Статус који су покрајине на основу тог устава имале у Србији није имала ниједна друга југословенска република.
Штавише, ниједна друга република није ни имала покрајине у свом саставу!
То је било резервисано само и искључиво за ратом и страдањем највише намучену и изнурену Србију. Неко би се запитао – зашто су Србији наметнуте две аутономне покрајине, под изговором присуства мањинских народа у Војводини, и већинског албанског народа на Косову и Метохији?
Зашто рецимо није формирана покрајина српског народ у Босни и Херцеговини, или покрајина у крајишким областима Социјалистичке Републике Хрватске где су живели Срби?
Тако нешто је уосталом и предлагао истакнути комунистички функционер Моша Пијаде. Одговор на то је дат деценију и по пре одржавања Друге седнице АВНОЈ-а у Јајцу, на чувеном Дрезденском конгресу Комунистичке партије Југославије из 1928. године, када је дефинисано да је Краљевина Југославија „империјалистичка творевина“, у оквиру које је потребно формирати независне државе Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију, а албанском и мађарском народу дати право на отцепљење јер је „њихову земљу анектирала српска буржоазија“.
У чему се огледао статус Војводине (али и Косова и Метохије) који је због овог устава био толико погубан и за данашњу Србију?
Највише у томе што су Војводини дата широка овлашћења у односу на тзв. ужу Србију, закључно са правом вета на одлуке које би донела Србија.
Осим што Србија није могла да донесе ниједну одлуку без сагласности Војводине и Косова и Метохије, док су покрајине то могле да учине без сагласности Србије, Војводина је имала и своју законодавну, извршну и судску власт.
Све оне прерогативе које суштински има једна независна држава. Тако може да се каже да, иако је имала уставни статус покрајине, Војводина је на основу тог устава била република унутар републике.
Делује ли вам позната парадоксална синтагма „Војводина република“? Њени пропагатори нескривено жале управо за поменутим Уставом из 1974. године.
И док је уставноправна неправда нанета Србији временом отклоњена, она много гора и перфиднија, културолошка и идентитетска, оставила је своје трајне последице.
Паралелно са покушајем да Војводину уставно, привредно и економски одвоје од остатка Србије, комунистичке елите су радиле на томе да створе лажну и вештачку војвођанску нацију.
Тај пројекат данас делује да је угашен, посебно након политичке промене која се догодила у Војводини 2016. године када су покрајинску администрацију преузеле политичке снаге које на прво место стављају традицију „Српског Војводства“, али је пројекат тзв. војвођанске нације, и дуго након пада сепаратистичке администрације крајем осамдесетих, остао да тиња у северној српској покрајини.
Доласком на власт Слободана Милошевић, и сменом Ивана Стамболића након фамозне Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, победила је политика најбоље оличена у слогану „Србијо из три дела, поново ћеш бити цела“.
Српски народ саборно је стао уз вољу нове политичке администрације у Србији да се изврше реформе Устава из 1974. године и да се Војводини одузму сепаратистичке ингеренције, које су привредно и економски кочиле остатак Србије, али и претиле да се територија за чије ослобођење и уједињење су се Срби вековима борили, у неком тренутку постане независна држава.
„Јогурт револуција“ из 5. октобра 1988. године је свакако позитиван догађај у историји српског народа и државе. Да није било демонстрација којима је оборена сепаратистички настројена покрајинска номенклатура, не би било ни уставних промена из 1989. године и повратка обе српске аутономне покрајине у уставни оквир јединствене Србије.
Ко зна у каквој политичкој клими и атмосфери би војвођански Срби, као и остали мањински народи Војводине, дочекали пад Берлинског зида и комунизма у Европи, који је уједно означио и незаустављиви крај Југославије.
Vučić: Srbijom neće da upravlja ulica, već građani odlukom na izborima
Преузмите андроид апликацију.
