Prolazeći ulicama grada, naići ćete na nekoliko uličnih umetnika koje lično ne poznajete. Proći ćete pored njih diveći se njihovom izvođenju i misleći, kako li je njima napolju?
Ukoliko ste sažaljive i blage prirode, ubacićete dinar u neku kutiju, šeširić ili šajkaču i užurbanim korakom produžićete dalje.
Da, možda ih ne poznajete kad se pojave na njihovom prepoznatljivom mestu, ali ako na trenutak zastanete i poslušate ono što izvode, shvatićete da poznajete njihovu muziku, te da takvi umetnici nisu tako nevidljivi.
Naprotiv, oni boje grad i čine ga svojim.
Proći ćete ulicom i čućete izvođenje neke numere koja će vam zaustaviti užurban korak.
Zapitaćete se kako im tako polazi za rukom da tako zvuče i zašto deluje da sviraju bez po muke, e tako to čine Mišel i Milan u duetu, ponekad i većoj ekipi.
Kao pokretni vremeplov baciće vas kroz vreme ne ostavljajući vam prostora za emotivni kompromis.
U svoj toj smesi gradske buke, sirena, dovikivanja, građevinskih radova i nervoze, nesmetano se probija zvuk Milanovih i Mišelovih žica, kao svetlosni zrak kroz zavese zamračene prostorije.
Za umetnike je važno da izvode svoja dela, ispred sebe će postaviti neki šešir, staru kutiju za cipele ili futrolu od instrumenta, a ono što u sebi nose je mnogo više.
Mnogi od njih su navučeni na uličnu publiku i otvoren prostor, putovanja iz grada u grad pa i državu, dok sanjaju o velikim koncertima, publici koja ga obožava i svime što slava sa sobom nosi.
Tako i ovaj duo mašta o neosvojenim prostorima u kojima će pronaći svoje mesto pod suncem, parče neba, više osmeha i podrške.
Njih znate kao vesele i prepoznatljive umetnike koje izvode evergrin domaće i strane hitove, ali kad naiđe najmlađa publika znaju da zasviraju i nešto iz dečijeg repertoara.
Tokom života svoj muzički dar su brusili kako samostalno tako i kroz školovanje, zato se danas mnogo slušaju i savetuju, zarad što bolje svirke.
Nisu se ranije sretali međutim, njihov susret se dogodio spontano, kako kažu vetar ih je naneo jedne na druge i sakupio u grupu koju zovu jednim netipičnim nazivom „Delfini“.
Da bi svirali ujednačeno i s lakoćom, morali su da greše i da zapisuju sve što im se nije dopadalo tokom izvođenja, jer je to bio jedini način da napreduju.
Uživaju da u tih par sati sviranja prolaznicima prirede „shou“ i mnogo energije ulažu u svoj nastup, pa se razočaraju kada na ulici mnogo njih nezainteresovano prolazi.
Doživeli su mnogo lepih stvari tokom uličnog sviranja, a ono što im najviše znači jeste pažnja i aplauz koju dobijaju od prolaznika.
Ono što je sigurno jeste da u današnje sterilno, brzo i površno vreme, postoje ljudi u službi muzike koji na jedan naizgled banalan način, čuvaju ono plemenito što je u prirodi svakog čoveka, a to je emocija.
Upoznajte deda Miroslava – frulaša sa novosadskih ulica (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
