Од Змај Јовине улице па до русинске гркокатоличке цркве пружа се једна од најлепших градских улица у Новом Саду, Улица Светозара Милетића, или како је Новосађани кратко и јасно зову – Милетићева.
Првобитно име је понела по занатлијама који су већином били у овој улици. Зато је и понела назив Лебарски сокак, односно Brotgasse или Кenyér utca.
Након ослобођења 1918. године улица је понела име по познатом политичару и бившем Градоначелнику Новог Сада, Светозару Милетићу, за време окупације преименована је у улицу Кошут Лајоша, да би јој после 1944. године био враћен претходни назив.
Оно по чему ова улица може да се похвали је највиша кота у Новом Саду која износи 84 метра надморске висине.
Пошто ни ова улица није била поштеђена разарања током бомбардовања Новог Сада 1849. године, њен данашњи изглед углавном је настао током обнове после овог трагичног догађаја.
Шетајући овом улицом могу се приметити различити градитељски стилови различитих епоха.
Предивне фасаде у стилу сецесије, необарока, историзма и арт дека, препуне детаља својствених стилу градње у којем су зидане куће, смењују се једна за другом, те представљају својеврстан артхитектонски времеплов.
Као и друге куће у овом делу града, неке фасаде су обновљене, а неке чекају на то.
Фењери који данас красе фасаде кућа у доњем делу ове улице нажалост нису заостали из неки давних времена, већ су додати приликом реконструкције ове улице 2017. године. Без обзира на то, својим изгледом доприносе аутентичном изгледу улице.
Ретко која улица у Новом Саду може да се похвали да је у њој живео тако велики број познатих људи, интелектуалаца, писаца и академика, као што то може Милетићева улица.
Кућа на почетку ове улице, са бројем 1 припадала је чувеној новосадској добротворки Марији Трандафил, а у кући са бројем 6 живео је Јован Обреновић, рођени брат кнеза Милоша.
У овој улици на броју 8 живео је и племић Сава Вуковић – српски трговац, добротвор и оснивач Српске православне велике гимназије у Новом Саду, данас познатије као Гимназија Јован Јовановић Змај.
А, када већ помињемо чика Јову Змаја, могли би поменути и да је он једно време становао у овој улици, у кући која се налазила на углу са улицом Мите Ружића.
На броју 15 живео је познати архитекта и учесник Првих олимпијских игара 1896, Момчило Тапавица, који је славу стекао пројектом за градњу данашње зграде Матице српске, а на броју 23 становао је Стефан Стефановић, писац прве српске трагедије „Смрт Уроша V”.
У кући са бројем 31 рођени су познати научници и академици Станоје Станојевић и Слободан Јовановић.
Како је у овој улици живео велики број имућних људи и интелектуалаца, она је дуго времена била централно место друштвеног живота новосадске вароши.
На почетку улице још увек се налази ресторан „Липа“, који данас не ради и изгледа прилично неугледно, а о значају ове гостионице у прошлости сведочи постављена табла, сада више нешто као надгробни споменик.
На табли стоји следећи текст:
„Најстарији ресторан у Новом Саду, основан 1880. године
Оснивање
У једној од најстаријих новосадских улица, Милетићевој улици, 1880. године основана је кафана немачког назива „Zur Lunde“ или Линда, добијеног по дрвету липи која прави хлад у башти ресторана и дана данас, већ више од 130 година, обавља иста делатност са истим традиционалним принципима угоститељске струке.
Липа – главно место градског дешавања
Власници се мењају, гостионица постаје стециште господског грађанског света – богатих трговаца, професора, официра, лекара, адвоката, писаца али и обичног света који долазе у „Липу“ на провод у вечерњим сатима, али и ради угледа и значаја који је гостионица имала у друштву.
У „Липи“ би се прво чуло да ли ће пасти влада, спрема ли се важан закон. Башта ресторана пак била је резервисана за специјалне госте, који су имали привилегију да у топлим летњим данима одморе под липом, овде се више него у другим градским кафанама ослушкивао пулс народа.
Липа данас
Све од свог основиња па до данас „Липа“ је остала место добре хране, са очуваним јелима по традиционалним рецептима, уз унапређење које је донело спој необичних укуса, врхунски квалитет хране и Fine Dining по најновијим трендовима у кулинарству.
Амбијент неодољиво подсећа на прошла времена и дају нам шансу да се бар на трен уз мирисе и укусе пренесемо у неко прошло време – мирније и лепше.“
Па ипак, колико год нам се данас чинила тужна судбина најстаријег новосадског ресторана, за њега ипак још постоји нека нада да ће у будућности поново отворити своја врата за госте.
То је нешто што се, нажалост, не може рећи за другу значајну кафану која се налазила на супротном крају улице, на углу Милетићеве и улице Јована Суботића, кафану „Код камиле“.
Како се каже у сачуваном сећању, ову кафану дуго година држао је познати гостионичар Петар Јовичић звани Пера Камила.
У ову кафану су у другој половини 19. века залазиле многе познате личности новосадског културног и политичког живота, понекад су се у њој одржавале и позоришне представе.
Кафана „Код камиле“ значајна је са становишта културе, јер су се у њој окупљали и писали писци и интелектуалци попут Јована Јовановића Змаја, Стевана В. Поповића, Илије Огњановића Абуказема и читав низ других младих писаца, а просторија коју су гости називали „Милетићевом двораном” била је украшена сликама које је радио Ђура Јакшић.
Свој тужан крај кафана „Код камиле“ доживела је 30-тих година 20. века, када је срушена да би уступила место новој, модерној згради.
Данас се у овој улици налази неколико кафића и ресторана, својеврсних „чувара ватре“ некадашњег друштвеног живота ове улице.
Трагична судбина станара Милетићеве улице
Пишући о овој улици, осим о лепим стварима, не можемо а да не напишемо ништа о трагичним догађајима који су задесили станаре и грађане Новог Сада током II светског рата и фашистичке окупације.
Велика трагедија која је задесила Нови Сад током Новосадске рације сво безумље и суровост манифестовала је и на овом месту.
Наиме, за време фашистичке окупације, на углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица.
Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег.
Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.
На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки.
Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.
Тог 23. јануара 1942. године, велика већина житеља Милетићеве улице је страдало.
Данас о овом трагичном догађају сведочи табла постављена на кући са бројем 10.
Игром случаја, та кућа је 30-тих година прошлог века међу Новосађанима представљала својеврстан топоним и била је позната као „Уклета кућа“.
Свој неславан назив дугује чињеници да је двоје потомака познате новосадске породице Дунђерских, Саша и Богдан, у њој за релативно кратко време дигло руку на себе. Један је одмах био успешан у свом чину, а други је касније преминуо од последица самоповређивања.
Улица наставља да прича причу
И поред трагичних догађаја из претходног периода, ова улица данас наставља да прича своју причу.
Сигурно су неки од читалаца овом улицом прошли небројено пута, вероватно у журби, па никада нису ни стигли да обрате пажњу на изглед ове улице.
Зато, када следећи пут будете пролазили овом улицом, учините то без журбе, подигните поглед ка горе и застаните како би могли да уживате у прелепој архитектури.
Преузмите андроид апликацију.
