Раваничка улица је првобитно почињала од Булевара цара Лазара, са места где се данас налазе зграде Благоја Паровића 1 и 3, ишла правцем где се налазе зграде Народног фронта 4, 6, 8 и настављала до места где се и данас налази ова улица.
Настала је у периоду између два светска рата, када су градске власти започеле са санацијом Лимана, око 1922. године. На простору иза железничког насипа и пруге која се некада простирала целом дужином данашњег Булевара цара Лазара, градска управа је у међуратном периоду јефтино делила плацеве за изградњу кућа.
То су биле претежно приземне куће са пространим двориштима и баштама. Грађани су се водом снабдевали из неколико јавних чесми, канализација није постојала, а опасност од подземних вода била је стална.
После Другог светског рата у напуштене куће новосадских Мађара и Немаца усељавани су невољници који су током рата остали без крова над главом.
Када су у другој половини 20. века градске власти донеле план Генералног урбанистичког плана развоја Новог Сада, Лиман 2 је предвиђен за високоградњу, а старе приземне куће за рушење.
Већина староседелаца је тада добило станове у приземљу зграда улице Народног фронта од 28 до 40 и Шекспировој улици од броја 8 до 12 на Лиману 3, са пространим и лепим двориштима.
Навикли на куће, староседеоци су имали обичај да по цео дан седе на дугим бетонским клупама у дугим пасажима новоизграђених зграда, претресају актуелне теме, присећају се прошлих времена и прате даљи развој Лимана и Новог Сада.
Раваничка улица коју данас знамо, уз ограду Основне школе „Јован Поповић“ и паралелно са Фрушкогорском, односно од улице Народног фронта до Ресавске улице, се усељава у јесен 1982. године.
Занимљиво је да су прво изграђене ламеле зграда Раваничке улице са бројевима 5, 7, 9 и 11, као и зграде које припадају Ресавској улици, са бројевима 2 и 4, да би тек накнадно, тачније 1987. године, биле изграђене зграде Раваничка 1 и 3.
Први становници друштвених станова који су додељивани у тек изграђеним зградама ове улице углавном су били „проверени кадрови“ покрајинских и градских институција, као и професори Новосадског универзитета. Због тога су се и такви станови у народу називали „кадровски“ станови. Самим тим, у зградама које су прве изграђене (Раваничка 5, 7, 9 и 11) најмањи стан је двоипособан, са три терасе.
Посебан куриозитет је да нису сви станови били друштвени и могли су се купити у продаји на тржишту, на кредит, по цени од око 2.500 тадашњих немачких марака/м2.
Станари ових зграда могу да се похвале да су први у граду имали славине „на ручку“, које су замениле оне класичне, које су се одвртале да би вода потекла. Такође, зграде су пројектоване и направљене најсавременијим методама, тако да могу да издрже јачи земљотрес.
У приземљу зграда су направљени локали, који ће се касније издавати у закуп.
Оно што је занимљиво је да су сви локали издавани у закуп у „сировом“ стању. Инсталације за струју и воду су морали закупци о свом трошку да уведу, а на поду су морали да излију бетонску кошуљицу, јер се на поду налазила земља. Због свега тога су закупнине локала биле готово симболичне, што је многим закупцима и одговарало.
Папирница „Полетарац“ дуго година је радила у локалу зграде Раваничка 1.
У Раваничкој 1 налази се и кафић „Скудето“, који је и најмлађи од три кафане, колико их ова улица има. Првобитно име је било „Сherry“ (Шери или Чери, у зависности од тога ко је како више волео да изговара).
Овај кафић био је конкуренција кафићу „Каскада“, који се налазио одмах преко пута улице. У „Скудету“ се скупљало шаренолико локално друштво, од проблематичних, до људи у разним пословима, док су у „Каскаду“ долазили „кремаши“.
У Раваничкој 3 дуго година је радио чувени обућар „Рале“, који је локалном становништву поправљао ципеле. Данас се у овом локалу налази фризерски салон „MK Styling“.
Локал у Раваничкој 5 дуго времена је био празан, па је била „Жабаљска кланица“, да би крајем ’90-тих ту отворен „Клуб пензионера и омладине“, а данас је простор претворен у стан за особе са посебним потребама. У мањем локалу ове зграде налази се фризерски салону „Вал“, у ком тренутно ради трећа генерација фризера.
У локалима зграде Раваничка 7, где се данас налази пекара „Лиман“, једно време се налазила „Нафтагасова“ продавница широког асортимана, што се каже, свега и свачега.
Одмах поред, налазила се кафана „Три мудраца“. Ова кафана најбоље је радила крајем ’80-тих година, а окупљала је сличну клијентелу као и „Графичар“, тзв. „номаде“ који су се селили од једне до друге кафане.
Данас је на месту кафане „Три мудраца“ фризерски салон.
У згради на броју 9, налазила се кафана „Графичар“.
Занимљиво је да се власник ове кафане првобитно бавио сасвим другом делатношћу, па се у том простору налазила хемијска чистиона „Беролина“. Чистиона је на том месту врло успешно радила.
Однос са станарима зграде увек је био добар, а комшије су преживеле сва, прво хемијска, а онда када је отворена кафана, и она алкохолна испарења.
„Графичар“, иако је простор био свега 33 м2, је замишљен као место у ком ће се хранити спортисти, али је временом постала мала кафаница, алтернатива оближњој кафани „Ташта“. Тако су они који су се са превеликом „цртом“ закуцали у „Ташти“ или им друштво није одговарало, добили другу опцију. Како је у то доба стандард био виши, „Графичар“ је важио за место за људе са мало скромнијим примањима.
Оно по чему је још била позната ова кафаница је одличан роштиљ, који је по пристојној цени могао ту да се купи.
У истој згради, у локалу поред „Графичара“ налазила се месара „Слобода“.
Оно по чему је у комшилуку била позната ова месара, осим месних прерађевина, је и то што су сваког дана већ у шест ујутру тукли сатаром и маљем по месу на великом пању који се налазио у оквиру месаре. Тако су станари зграде сваког јутра, хтели – не хтели, имали бесплатно буђење. Данас се у овом локалу налази модни бутик „Штранд“.
Смећарник ове зграде је, након што је сређен и адаптиран, претворен у уметнички атеље и додељен на коришћење младој академској сликарки.
Наиме, одлуком тадашњих градских власти уведен је пропис да се такви и слични простори, попут атомских склоништа и других објеката у власништву града, могу додељивати младим уметницима.
Између осталих, наслањајући се на тај пропис у Новом Саду је тада отворена и чувена „Жута кућа“, као уметнички кластер.
На броју 11 Раваничке улице се од 1984. године налазила у граду чувена пекара „Лукић“.
Иако је пекара тада била једна од најмлађих у граду, бурек који се продавао у овој пекари био је један од најбољих у граду, у рангу оних са много дужом традицијом. Првих година постојања, газда и газдарица су радили у овој пекари. Тесто за пецива и бурек је, са готово акробатском вештином, бацајући тесто у ваздух и преврћући га припремао газда, а гледати га како ради била је права атракција за муштерије.
Питање који је бурек бољи, онај са сиром или онај са месом, је било сувишно, јер су оба била подједнако добра, па су муштерије врло често куповале по један од обе врсте. Колико је био добар бурек у овој пекари, говори и чињеница да је чак и Ђорђе Балашевић у свом плавом Форд Ескорту долазио ту по бурек.
Пекара је касније, из ових или оних разлога, затворена, а сада се ту налази Удружење потрошача.
У овој улици некада се налазио и видео клуб „Rabbit“, са фантастичним муралом зеке, осликаним на страни која је гледала на Фрушкогорску улицу, а који је остао зазидан и сакривен онда када су прављени локали дуж Фрушкогорске.
Када је реч о муралима, ова улица их има неколико, помало скривених у пасажима, а сваки од мурала, као у аманет будући покољењима, шаље неку поруку. На једном је насликан чувени српски научник Никола Тесла уз његов цитат:
„Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина“.
На другом се налази порука будућим покољењима:
„Блеја се преноси са колена на колено“.
Од мурала у овој улици свакако треба поменути и онај музичке школице „Креативни М кутак“.
Такође, на једном од зидова зграда налази се и помало шаљиви графит аланфордовске мудрости:
„Ко учи знаће, ко краде имаће“.
Оно по чему је још занимљив овај графит је чињеница да, иако је неколико пута био прекречен током освежавања фасаде зграда, увек би се мистериозно изпојавио.
Негде на средини улице налази се један од најлепших графита у граду, са љубавном поруком:
„Љубичице ја сам решен, да вечно с’ тобом плешем“.
Према неким локалним причама, овај графит је циљано урађен како би један заљубљени младић запросио своју дугогодишњу љубав. Оно што још знамо је да је девојка рекла ДА.
Прича о Раваничкој је прича о симпатичној улици, ушушканој у зеленилу, која је некада била мало дужа, па се временом, пратећи развој града и Лимана 2 скратила и померила.
Она је, такође, и најбољи доказ да свака улица, без обзира колико је дугачка или стара има да исприча неку своју причу.
Уколико имате занимљиву причу о некој од новосадских улица коју бисте желели да поделите, пишите нам на gradskeinfo@gmail.com са назнаком Моја улица.
Преузмите андроид апликацију.
