Na mestu na kome ulica Marka Miljanova danas izlazi na Beogradski kej nekada je bio početak kanala i nalazila se prevodnica Malog bačkog kanala.
Mali bački kanal, koji povezuje Novi Sad i Mali Stapar, gde se spaja sa Velikim bačkim kanalom, prokopan je između 1871. i 1875. godine pod imenom Kanal Franca Jozefa (tada u Austrougarskoj). Ovaj kanal od 1918. godine poneo je ime Kralja Aleksandra.
Stariji Novosađani iz ovog dela Podbare još se sa setom sećaju vremena kada su kao klinci uživali u kupanju u Kanalu i tamo pecali. Ali vreme je učinilo svoje.
U posleratnom periodu počeo je značajan proces transformacije Novog Sada iz palanke u industrijski, ekonomski i administrativni centar. Kasnih pedesetih godina 20. veka početak kanala kroz Podbaru je uklonjen (zatrpan) i zajedno sa prevodnicom izmešten 500 metara nizvodno na lokaciju gde se i danas nalazi.
Na mestu zatrpanog kanala izgrađen je nastavak keja, a ulica Marka Miljanova je baš tu izbila na Dunav, izgrađena je pruga na novoj trasi i put prema Žeželjevom mostu (koji je završen ubrzo po zatrpavanju ovog dela kanala), a tu je danas i Kvantaška pijaca.
Ulica Marka Miljanova nalazi se u kraju koji je nekada bio deo novosadske industrijske zone. Na samom početku ulice nekada se nalazila zgrada bivšeg novosadskog industrijskog giganta, fabrike „Elektroporcelan“.
Preduzeće „Elektroporcelan“ osnovano je 1922. godine kao deoničkarsko društvo, najpre za proizvodnju predmeta od keramike, majolike i šamotnih materijala. Godine 1928. postaje akcionarsko društvo i svoj proizvodni program proširuje uvodeći proizvodnju elektro izolacionih materijala, proizvode se izolatori za nadžemne vodove, izolatori za telefonske linije i instalacioni material.
Nakon Drugog svetskog rata do 1952. godine, kao vlasništvo države, „Elektroporcelan“ nastavilo je proizvodnju elektromaterijala.
Od 1970. godine do 1992. godine preduzeće je bilo u sastavu sistema “Rade Končar” iz Zagreba, pod imenom OOUR „Elektroporcelan“ Novi Sad. Godine 1992. odvaja se od sistema Rade Končar i nastavlja poslovanje kao deoničarsko društvo za proizvodnju elektroporcelana i tehničke keramike.
Početkom 2000-tih preduzeće je ušlo u proces privatizacije, koja je završena jula 2004. godine. Na veliku žalost, nesavesno poslovanje, ekonomska kriza i još ponešto doveli su do toga da se ovo svetski poznato preduzeće zauvek ugasi.
Dugo godina jedini pokazatelj postojanja industrijskog giganta „Elektroporcelan“ bila je zgrada nekadašnje fabrike, ali je i ona vremenom uklonjena kako bi ustupila mesto novoj stambenoj gradnji.
Osim „Elektroporcelana“, u ovoj ulici nalazila se i fabrika za preradu voća i povrća „Kupin“, u kojem je radio veliki broj stanovnika ovog kraja.
Otprilike na mestu današnje Toplane Istok ranije, sve do kraja ’50-tih godina 20. veka nalazili su se veliki rezervoari za gas Fabrike za proizvodnju gasa – Plinare.
Na istom mestu se ranije, jednim svojim delom, nalazilo Novosadsko vašarište, koje je tu bilo sve do kraja tridesetih godina 20. veka, pred Drugi svetski rat, kada je premešteno na mesto današnjeg Novosadskog sajma. Malo dalje, u pravcu Dunava, nalazila se stočna pijaca na kojoj su seljaci prodavali stoku i ostale proizvode.
Danas ova ulica doživljava novi preobražaj, koji se najviše ogleda u transformaciji iz industrijske zone u stambenu.
Oktobra 2020. godine ulica je potpuno rekonstruisana. Ulica je dobila 136 parking mesta, obostrane pešačke staze, biciklističku stazu i 59 stubova nove rasvete, a izgrađeni su i kanalizaciona mreža i toplovod.
Preuzmite android aplikaciju.
