Улица Јована Суботића налази се у непосредној близини најужег градског језгра, када се из Шафарикове продужи према Темеринској улици. Свој назив ова улица дугује Јовану Суботићу, познатом српском адвокату, песнику и политичару из 19. века.
На самом почетку улице Јована Суботића, на раскрсници са Масариковом улицом, налази се храм словачке Евангелистичке цркве.
Како је словачка заједница тог доба била сиромашна заједница, припреме за изградњу храма вршене су дуго. Коначно, заједничким напорима изградили су је Немци и Словаци 1866. године, по пројекту Јозефа Цоцека. Ту је, уједно, и резиденција бискупа словачке Евангелистичке цркве у Србији.
Црква је складних димензија, једнобродна са барокним торњем и троугаоним фронтоном на главној фасади што објекту даје стилске карактеристике прелазног доба барока у класицизам. У овом храму нема икона, као ни ликова светаца, што је у складу са теолошким доктринама реформације.
У близини Евангелистичке цркве, налази се зграда Немачке евангелистичке црквене општине, грађена у периоду између 1939. и 1940. године.
Зграда је грађена у тада заступљеном стилу, модерне, са развученом основом која наликује слову Т. На средини дворишне фасаде изграђено је ниже, партерно дворишно крило. Улаз у зграду постављен је на леви бочни зид, а из њега се најпре улази у пространо предворје и наставља најпре до мале, а затим и до велике дворане са подијумом. Између дворана се налазе само врата на смицање, па се њиховим повлачењем може добити један велики простор.
Улична фасада је изведена као правоугаони зид, са пет уских оса прозора постављених централно и још по два пара истоветних прозора, постављених десно и лево. Оваквом поставком прозорапостигнут је наглашени вертикализам. Ова зграда данас служи за потребе Новосадског позоришта, које се налази одмах поред.
Новосадско позориште – Újvidéki Színház основано је 27. јануара 1974. године, а свој „позоришни живот“ отпочело је представом „Мачја игра“, комадом Иштвана Еркења.
На садашњој адреси, у улици Јована Суботића 3 – 5, налази се од 1985. године, када се трупа преселила у просторије некадашње Камерне сцене театра Бен Акиба и од тада је постало њено стално седиште.
Основна премиса оснивања Újvidéki Színház била је очување културног индетитета Мађара у АП Војводини.
Временом, ова институција, од великог значаја за Национални савет мађарске националне мањине, превазишло је основне оквире и прерасло у једну од најважнијих културних институција у Новом Саду. Колико је међусобно разумевање у сваком смислу те речи битно, најбоље говори чињеница да се у Новосадском позоришту и данас играју представе на мађарском језику, увек са симултаним преводом на српски.
Управа Новосадског позоришта увек се трудила да унесе што више разноликости у свој репертоар окупљајући најбоље редитеље и глумце, а они који су већ сарађивали са овом трупом, увек то са великом радошћу поново чине.
За позоришне глумце кажу да су једни од најсујевернијих људи, да је израз када некоме хоћемо да пожелимо срећу „Сломи ногу“ настао управо у једном од позоришта, као и да свака позоришна трупа има неке своје особености, ритуале и догађаје, карактеристичне само за њих.
Новосадско позориште има чак два таква догађаја, својствена само њиховој трупи.
Наиме, први је тај да једном годишње Újvidéki Színház организује Драмско такмичење мађарских војвођанских писаца током којег у року од једног дана три писца напишу три текста, за три редитеља и три глумачке екипе које, опет, у току наредног дана спреме три представе које исте вечери изведу пред публиком.
Други, пак, несвакидашњи догађај је „сахрана представе“. То је, наиме, начин да се глумци опросте од представа које одлазе у „пензију“. Представа тада добија потпуно друге, необичне обрисе, у њу се учитавају нове, надасве духовите приче које омогућавају глумцима да покажу своје знање, занат, таленат, хумор – заправо комплетну глумачку личност.
Средином 2019. године, након више од четири деценије од како се Новосадско позориште налази на садашњој адреси извршена је свеобухватна реконструкција позоришта.
Постављена су нова седишта, срушен је стари балкон, па је отворен задњи део гледалишта и самим тим пружен бољи поглед на сцену. Велика сала је бити окречена и постављен је нови под.
Преко пута Новосадског позоришта, на углу улица Јована Суботића и Војводе Бојовића налази се гркокатоличка Плебанија из 1820. године, седиште гркокатоличке црквене општине.
Гркокатоличка парохија у Новом Саду постоји од 1780. године и припада Гркокатоличкој епархији Светог Николе у Руском Крстуру, која окупља око 3.000 верника, 2.500 Русина и око 500 Украјинаца.
Са супротне стране улице, на углу који улица Јована Суботића чини са улицом Светозара Милетића, налази се Русинска гркокатоличка црква Светих апостола Петра и Павла.
Занимљиво је да је изградња ове цркве започета 1820. године, али је завршена тек 1847. године.
Оно по чему се посебно истиче ова црква су три иконе урађене у техници мозаика: икона Св. Павла, икона Св. Петра и централна икона Исуса са крстом изнад главе, постављене у прочељу храма, на 150 годишњицу од изградње. Ове три иконе заједно сачињавају троделну слику, у сликарству познату као триптих, а дело су будимпештанског професора ликовне уметности Ласла Пушкаша.
Иконе су израђене у византијском стилу, у техници мозаика приликом чега су коришћени посебно израђени делови од муранског стакла, направљеног у чувеној фабрици „Олсони“ на острву Мурано у Венецији. Осим тога, употребљено је чак 35 боја.
У наставку улице, на броју 11 налази се Ватрогасни савез града Новог Сада, основан 1949. године.
Најстарије добровољно ватрогасно друштво у Новом Саду је основано 1872. године, а дом новосадских ватрогасаца је био на углу Трифковићевог трга и данашње Његошеве улице. Ватрогасно друштво је тада било састављено искључиво од добровољаца, које су углавном чиниле новосадске занатлије.
Звоно за узбуну да треба ићи гасити пожар оглашавало би се са Градске куће. Тада би се испред Ватрогасног дома скупљали ватрогасци – добровољци, који су за потребе гашења пожара имали на располагању једна кола и два пара коња
Систем противпожарног узбуњивања тада је функционисао тако што је Нови Сад био издељен на пет рејона, а осматрач са куле би, када уочи где је пожар, ударао у звоно толико пута у зависности од броја рејона у којем је избио пожар. Тако су они ватрогасци који би се нашли у близини могли похитати да гасе пожар или да предузму одређене превентивне радње до доласка осталих колега. На дужности су, и дању и ноћу, увек била два ватрогасца која су пазила на појаву пожара.
Било како било, Ватрогасни дом у улици Јована Суботића 11 данас је место које заједно користе професионална Ватрогасна бригада Нови Сад, Добровољно ватрогасно друштво Нови Сад и Ватрогасни савез Града Новог Сада.
И, то би укратко била прича о улици Јована Суботића, једној од оних новосадских улица, које у себи носе пуно историје.
Већина Новосађана овом улицом се углавном само провезе, било градским аутобусом, био аутомобилом или неким другим превозним средством, а било би сјајно када би одвојили мало слободног времена и прошетали овом улицом или отишли на неку од позоришних представа у Новосадском позоришту.
Уколико имате занимљиву причу о некој од новосадских улица коју бисте желели да поделите са осталим читаоцима, пишите нам на gradskeinfo@gmail.com са назнаком Моја улица.
Преузмите андроид апликацију.
