Београдски кеј се надовезује на Кеј жртава рације, почиње од Варадинског моста и протеже се све до Канала ДТД.
Са леве, непарне, стране улице налазе се стамбени и пословни објекти, док је друга страна улице шеталиште, бициклистичка стаза и, једним делом, трим стаза.
На самом почетку улице, на стамбеној згради налази се велики мурал, под називом „Ерос и Алкиона“.
Овај мурал урадио је 2019. године уметник Фикос.
Ерос је у грчкој митологији био представљен као бог стварања и живота, један од првонасталих бића. Касније се спомиње као син Афродите и Ареса као и бог љубави, страсти и сексуалне пожуде. Међутим, Ерос није био само бог љувави, него и сама љубав.
Осим њега на муралу се налази птица у коју гледа Ерос, а њено име је Алкиона. Птица представља принцезу Алкиону, ћерку Еола, краља ветрова. Њу и њеног мужа богови су претворили у птице.
Према легенди, Алкиона и Кеик су срећно живели. Били су толико заљубљени да су једно друго звали „Зевс“ и „Хера“.
Ова чињеница је разбеснела Зевса, па су их богови казнили тако што су их претворили у пар птица које не живе заједно, и то Кеика у гњурца, а Алкиону у водомара.
На муралу се налази Алкиона, претворена у водомара, како седи на Еросовом луку.
Њих двоје сада представљају призор који дочекује , односно испраћа путнике намернике када у Нови Сад стижу или из њега одлазе преко Варадинског моста (Моста Дуга).
На адреси Београдски кеј од броја 1 до броја 7, налази се низ зграда, за које се на основу њиховог изгледа може рећи да су некада биле изузетно лепе.
Данас би се рекло да би им пријао „face lifting“, односно реконструкција фасаде, како би поново засијале пуним сјајем.
Ово би било од великог значаја за укупну слику града, с обзиром да су прво што се види када се у Нови Сад улази преко Варадинског моста (Моста Дуга), као и због чињенице да велики број туристичких бродова са страним туристима стаје на оближњем пристану.
До њих се налази Клуб војске Србије Нови Сад, тзв. Официрски дом.
Објекат који се овде налази зидан је 1923. године за потребе тадашње Команде Прве армијске области.
Сазидан је веома брзо, па је већ 1924. уследио технички пријем и оцена квалитета изградње објекта.
А онда се догодила трагедија. Под неутврђеним околностима зграда је непосредно након изградње изгорела. Штета је била толика да је октобра месеца 1925. године израђен пројекат преправке зграде.
Све преправке које су том приликом урађене нису познате, али је познато да је улична фасада добила потпуно нов изглед.
Официрски дом посебно је популаран међу Новосађанима због лепе и простране баште, са око 400 места, коју употпуњује близина Дунава.
У ресторану Официрског дома служи се квалитетна и лепо припремљена храна, по приступачним ценама, а посебан специјалитет представља чувени војнички пасуљ.
У самом објекту налазе се две сале, Мала сала са 70 места и Свечана сала са 170 места. Сале је могуће изнајмити за различите прославе.
Такође, овде се налазила и пивница „Дунав“, која је нудила квалитетно пиво по приступачним ценама. Точено пиво се служило и у великим бокалима, па је друштво које би га поручило могло само да дозира колико ће да попије.
Мало ниже низ улицу, осликан на бочној фасади, налази се други мурал који краси једну од зграда.
Овај мурал понео је назив „Борбени тигар“, а урадио га је уметник Стефан Бјелић.
Осликан је 2017. године, а посвећен је Настасји Недимовић, некадашњој ватерполо репрезентативки и судији која је била оболела од рака коштане сржи.
Тигар је омиљена животиња ове инфлуенсерке, док на муралу тигар симболише борца.
Портал Градске инфо урадио је интервју са Настасјом Недимовић и забележио њену причу, коју можете погледати у видео прилогу:
За љубитеље вина, у овој улици налази се локал Wine Therapy, који својим посетиоцима нуди широк избор квалитетних вина.
Осим овог угоститељског објекта, овде се налази и Kibic Korner cafe & snack bаr.
На углу са улицом Марка Миљанова, налазе се четири куле, са којих се пружа поглед који одузима дах, у било ком правцу да се гледа.
Станари ових зграда љубоморно чувају приступ крововима ових зграда, што због безбедности, што због злоупотреба до којих је долазило.
Тако се једном приликом десило да су новопечени младенци замолили станаре једног од солитера да им дозволе да на крову направе свадбене фотографије, што им је и дозвољено да ураде, јер су станари зграде и раније дозвољавали сличне ствари.
Међутим, након ове фото-сесије, станари су могли да констатују оштећење кровне заштите (смесе којом је кров био премазан и заштићен од прокишњавања), која је била скроз избушена штиклама, па су од тада укинули приступ крову.
Он што такође у овом делу кеја одузима дах, јесу непријатни мириси који настају јер се овде излива градска канализација у Дунав.
Изградњом Нове главне црпне станице и њеним стављањем у пуни погон, очекује се да ће и овај проблем трајно бити решен.
Када се прође испод Жежељевог моста и прође бензинска пумпа и хотел „Аурора“, долази се до некад успешне бродарске фирме „Херој Пинки“, од које су данас остали буквално само голи зидови.
Наспрам руиниране зграде и круга бившег предузећа, уз обалу Дунава дуго времена су били привезани, напуштени и допола потопљени ледоломци „Чакор“ и „Вучево“, власништво поменуте фирме, а који су својевремено штитили овај део Дунава од леда.
Руинирана управна зграда бродарске фирме „Херој Пинки“, „Чакор“ и „Вучево“ дуго времена су стајали, као нека три мртвака, примера лоше урађене приватизације 2000-тих.
„Чакор“ и „Вучево“ су у међувремену склоњени, али зграда је и даље ту, да подсећа на славну прошлост и неславан крај.
Недостатак новосадских ледоломаца се посебно осетио једне зиме, када је Дунав био толико залеђен, да су ледоломци долазили чак из суседне Мађарске да разбијају лед.
Када је у питању шетна стаза Београдског кеја, која се налази на страни ближе Дунаву, она и те како има шта да понуди.
Препуна је зеленила и лепо хортикултурно уређена, а осим стазе за шетање, на овој страни се налази бициклистичка стаза и трим стаза (дужине 1500 метара).
Клупе за седење су, као и на Кеју жртава рације лепо уређене, са дрвеним носачима, преко којих се пружају биљке пузавице.
Осим ових клупа које су постављене током последње реконструкције кеја, постоје и старије клупе које су ближе Дунаву.
Било како било, на коју год од клупа да седнете, уживаћете у спектакуларном погледу на Дунав, новосадске мостове и Петроварадинску тврђаву.
Уз обалу се налази пристан за туристичке и теретне бродове, уједно и гранични прелаз на којем се врши пасошка контрола страних пловила и њихових путника.
Већина страних туриста која крстари Дунавом, пристаје овде и започиње своју туристичку туру по нашем лепом граду.
Сваки пут када пристане неки од страних туристичких бродова, то представља праву атракцију за све који се затекну на Београдском кеју.
Локалци воле да застану и осмотре и дунавску лађу и путнике које је довезла, уз понеки коментар, како неки, ето, немају паметнија посла него да се возају Дунавом.
Једна од занимљивости на овом делу Београдског кеја представља телефонска говорница, која у ери мобилне телефоније представља реликт прошлости.
Данашњим клинцима сигурно је непојмљиво време када нису постојали мобилни телефони, па је телефонски разговор искључиво зависио од тога да ли ћеш саговорника „ухватити“ поред фиксног телефона.
На самом Београдском кеју налази се и Парк српско – азербејџанског пријатељства, који краси биста азербејџанског композитора Узеира Хаџибејлија.
Испред бисте налази се фонтана, са специјалном расветом, различитих боја, као и јарболи са заставама Републике Србије и Азербејџана.
Узеир Хаџибејли (1885-1948) је био композитор који је компоновао некадашњу државну химну Азербејџана, а такође се бавио и писањем колумни, радио као диригент, драматург, бавио се педагогијом и превођењем текстова. Отворио је прву музичку школу у Азербејџану, а творац је и прве муслиманске опере „Лејла и Мајнун“.
Београдски кеј нуди простора за мноштво спортских активности.
Једна од омиљених спортских рекреација, углавном оних старијих, је боћање. На терену који је у ту сврху на кеју направљен, свакодневно се окупљају старији играчи и кибицери.
Мало даље, налази се терен за кошарку, као и место на којем се може изнајмити бицикли.
Већина шетача своју шетњу кејом углавном овде завршава, иако се шеталиште наставља све до Канала ДТД.
Чим се прође Жежељев мост, на обали Дунава могу се видети многобројни пецароши.
Саобраћај је овде много мањег интензитета, а стотињак метара даље, потпуно престаје. У том делу Београдског кеја, наспрам којег нема саобраћајне буке, права је милина шетати. Слух није толико оптерећен саобраћајном буком, па се човек може на миру препустити својим мислима.
Пошто је овај део Београдског кеја мало даље, до њега углавном стижу бициклисти и ролераши.
Лепо је сести на неку од клупа или, како то већина ради, на сам дунавски бедем и препустити се својим мислима или, уколико имате друштво, на миру попричати са неким.
Такође, велики број оних који стигну у овај део Београдског кеја са собом понесе неку књигу, па је на миру чита, на тај начин „пунећи батерије“.
Било како било, који год део кеја да одаберете да проведете време, сигурно нећете погрешити, јер је сваки леп и занимљив на свој начин.
Преузмите андроид апликацију.
