Zorana Iđuški je vokalni izvođač, najmlađi solista RTS-a i RTV-a, umetnica koja je po godinama mlada, ali peva staru, već polako zaboravljenu muziku. Njen muzički opus ide od starih pesama sa ovih prostora, do romansi, šansona i šlagera.
Zorana kaži nam nešto više o svom muzičkom obrazovanju i karijeri?
Muzika me je zainteresovala još dok sam bila dete. Majka je prepoznala moj osećaj za muziku i uz majčinu podršku upisujem se u dečiji hor „Vojislav Voja-Ilić“, potom u školski hor, a zatim i u čuveni „Juventus kantat“ hor u Somboru. Kako sam odrastala tako sam se pronalazila u žanrovima.
Sa 17 godina upisujem solo pevanje, tj. osnovnu muzičku školu, potom i srednju školu „Petar Konjović“.
Želja za klasičnom muzikom je bila sve jača i iz tog razloga sam odlučila da odem u Beograd i da moj život postane muzika.
Na trećoj godini srednje škole upisala sam srednju muzičku školu „Dr. Vojislav Vučković“ u Beogradu, na klasi moje divne profesorke Maje Đokić.
Pored klasične muzike, tambura i moja Vojvodina su mi takođe bile u srcu.
Prekretnica u mojoj karijeri se desila kada sam otišla u studio Radio Beograd- a da upoznam našu Merimu Njegomir.
Nastupaš kao najmlađi solista na RTV-u i RTS-u. Kakvo ti je iskustvo i saradnja sa domaćim televizijama?
Status najmlađeg soliste RTS-a i RTV-a je za mene velika čast. To su dve kuće u kojima snimam trajne snimke i sarađujem sa orkestrima. Imam jako lepu saradnju i sa drugim televizijama i zahvalna sam na tome. Drago mi je da se kultura plasira i na televizijama.
Prošle godine si nastupala na Tamburica festu u Novom Sadu. Kakve utiske nosiš?
Tamburica fest je jedan od najpoznatijih festivala kod nas. Svakako mi je bila čast nastupati sa mojom novom pesmom „Odlazim“.
Takođe, u 2021. godini si ponela „Balkansku nagradu“ za očuvanje nematerijalne kulture na ovim prostorima. Šta ta nagrada znači za tebe?
Ovakav vid nagrade ili titule na neki način mnogo znači svakom mladom umetniku. Takvo priznanje dobiti sa 28 godina, kao neko ko čuva tradiciju i kulturu, još mi je više dalo podsticaj da se borim. Nagrada je „pečat“ na moju karijeru i moj rad. Kada su me nazvali da sam ušla prvo u uži krug, a potom i da sam dobila nagradu osećala sam se nestvarno.
Ovaj lep osećaj pratio me je i na samoj dodeli.
Kakva je draž pevati „stare vojvođanske pesme“?
Neke pesme se pevaju više od 100 godina i nema lepšeg osećaja nego kada izaćete na scenu i otpevate baš tu pesmu, na svoj jedinstven način.
Obožavam „vojvođanske“ pesme uglavnom zbog „vrcavosti“ samog ritma, ali naravno, nikako bez tamburaša. Volim pesme koje su vesele i koje imaju dušu..
Koja ti je najdraža pesma za izvođenje i zbog čega?
Mnogo je teško naći među toliko lepih pesama „najdražu“. Svaka je posebna na svoj način i sa emocijama treba da se izvede. Pesma koju rado i često pevam je „Ej što ću nane boluje mi dika“ i „Ide Lola iz Inđije“.
Ko su ti uzori?
Uzora nemam, a odrasla sam uz tamburaške pesme i Zvonka Bodgana.. Kako sam počela da se bavim pevanjem i dan danas volim da slušam razna izvođenja drugih pesama i od svakog šta mi se svidi otpevam u svom stilu. To je jako važno za svakog solistu, da bude prepoznatljiv po svojim izvođenjima..
Koji nastup pamtiš kao poseban?
Pamtim moj prvi nastup na Kolarčevoj zadužbini uz pesmu „Somborske ruže“ uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića.
Zahvaljujući Merimi Njegomir pevala sam na koncertu u organizaciji Radio Beograda koji i dan danas rado pamtim.
Tu je i serijal „60 najlepših narodnih pesama“ – Od 600 pesama moje izvođenje je osvojilo 10. Tada sam izvodila pesmu „Ej kad sam sinoć pošla iz dućana“ uz pratnju Velikog Narodnog orkestra RTV-a, pod upravom Miće Jankovića i tada je beogradska publika imala priliku da me prvi put upozna kao solistu RTS-a i RTV-a.
Sa kim ti je bila posebna čast nastupati i zbog čega?
Velika mi je čast bila poznavati, družiti se i sarađivati sa našom Merimom Njegomir, koja na žalost više nije sa nama. Žena puna iskustva i prijateljskih saveta, neko ko je ceo život pomagao mladim umetnicima i davao im vetar u leđa.
Tu je i Anđelka Govedarović, koja me je nazvala svojom naslednicom, što je meni lično velika čast. Žena sa kojom sam takođe delila scenu, čije pesme pevam i dan danas. Svaki put mi je zadovoljstvo kada imamo priliku da se čujemo i vidimo.
Tu su takođe i brojne kolege, poput Raše Pavlovića, Čede Markovića i mnogih drugih sa kojima je zadovoljstvo biti na sceni.
Kakvi su ti dalji planovi u karijeri?
Pored „vojvođanske muzike“ pevam romanse, šlagere i šansone. Svakako mi je želja da u budućnosti snimim album uz pratnju malo drugačijeg sastava i obrada ovih lepih pesama.
Tu su, takođe, neki od festivala i moji koncerti koje jedva čekam da održim i da svi zapevamo uz zvuke tambura..
Autor: Maja Bulović
Preuzmite android aplikaciju.
