У младости сте имали стотине блиских познаника, а сада једва да можете да избројите на прсте једне руке људе са којима се виђате ван посла? То не треба да вас чуди, јер како старимо, постајемо смиренији и интровертнији. Тако барем мисли Сузан Кејн, ауторка књиге „Тихи људи: Моћ интровертних у свету који не може да престане да прича“.
Како старимо, углавном постајемо емоционално стабилнији, спремнији на компромис, тиши, срећнији сами са собом.
Потребно нам је мање дружења да будемо срећни и почињемо да уживамо у мирнијем животу, што важи и за интроверте и екстроверте. Са еволутивне стране то има смисла.
Високи нивои екстровертности помажу у проналажењу партнера због тога што смо тада спремнији на социјалне везе. Касније, кад пронађемо партнера, постаје мање важно да константно упознајемо нове људе.
Психолози ипак упозоравају да се личност не мења много с годинама. У преводу, ако сте у младости били екстроверт, такви ћете бити и у 80. години, с тиме што ћете вероватно с годинама успорити.
Да се са овом особином рађамо потврдила је и једна харвардска студија. Научници су у једном експерименту изложили бебе непознатим стимулансима и пратили реакцију.
Неке бебе би постале узнемирене и почињале да плачу, док су друге остале смирене. Прве су означене као високо реактивне према окружењу, друге као ниско. Кад су деца одрасла, научници су их опет анализирали.
Бебе из прве групе одрасле су у опрезну, помало преплашену децу, што су иначе особине интровертних и веома осетљивих људи. Деца из друге групе су и као одрасла била друштвена, тако да се основни темперамент није много променио.
Преузмите андроид апликацију.
