Nadomak Pančeva u neposrednoj blizini tamošnje južne fabričke zone, desetak kilometara jugoistočno uz Dunav, smeštena je živopisna bara pod imenom Hagla, u koju ljudi retko zalaze, ne računajući ponekog šumara, pecaroša ili lovca, a odnedavno pojedinci tamo „love“ pečurke naročito ovih dana kada je u jeku sezona jestivog i veoma ukusnog šumskog pileta.
Ovaj teren dosad nije bio poznat u svetu gljivara, a jedan od prvih sakupljača na tom prostoru je Goran Milošević iz obližnjeg mesta Starčevo, koji tamo odlazi u doba vegetacije, u periodima kada stižu određene vrste gljiva.
On kaže da je sada udarna sezona tražene vrste poznate kao šumsko pile koje se pojavljuje i u jesen, odnosno dvaput godišnje, i uglavnom se može naći na drveću, a primerci dosežu i do nekoliko kilograma, dok je rekordni od neverovatnih 40 kilograma ubran u Engleskoj.
„U pitanju je uslovno jestiva gljiva, jer je neophodno obavezno termički obraditi, odnosno treba je kuvati najmanje dvadeset minuta, a sve ostalo je kuhinjska maštarija“, navodi gljivar.
Prema njegovim rečima, ona malo podseća na „čudnu šargarepu, koja je s jedne strane narandžasta a sa druge žuta“.
“Ima ukus bukvalno kao pileće belo meso i kada se ispohuje teško je razaznati šta je meso, a šta gljiva“, navodi Milošević i objašnjava da je šumsko pile može pripremiti na razne druge načine, zbog čega je ova gljiva tražena u svetu i kod nas, a naročito u Novom Sadu i na tamošnjim pijacama može se kupiti po ceni od hiljadu dinara po kilogramu.
„Na Hagli ima i drugih vrsta gljiva, pa na panjevima ovih dana srećemo i one iz porodice tigrinusa koje su takođe jestive, ali nemaju neku nutritivnu vrednost, premda su interesantne kada se pripreme kao čips“, kaže ovaj Starčevac.
Dodaje da i šumsko pile i tigrinus spadaju u grupu saprofitnih gljiva, to jest onih koje se hrane organskom materijom.
„Na ovim terenima uspeva i traženi topolov vrganj, koji su kao i sve vrganjevke, izuzev pravog vrganja, isto tako uslovno jestive i treba ih termički obraditi pre konzumacije“, navodi i dodaje da u Hagli ima i mnogo gljiva iz porodice rusula, poput ljutače koje se javljaju polovinom jula.
Gljivar kaže da na ovom potezu u poslednje vreme ljudi tragaju i za na svetskom tržištu veoma atraktivnim zimskim tartufom.
“Ovde sam kao i preko puta, na dunavskom ostrvu Čakljanac, sretao i tartufare i to manje ili više uspešne, a mnogi od njih misle da im je za taj posao neophodan pas, dok je po meni potrebno samo veliko znanje i obična grabulja“, priča Milošević.
On kaže da se tartuf može naći oko stabala topole, ispod lišća i da to uopšte nije duboko, tek nekoliko centimetara ispod humusa, pa nije potrebno nikakvo kopanje.
Na kraju, ovaj sakupljač poručuje da gljiva ima sasvim dovoljno samo je potrebno znanje koje se stiče učenjem, kao i želja i volja za izlaskom u prirodu.
Preuzmite android aplikaciju.
