Новосађани знају да се у Николајевској улици налази средњошколски интернат за девојчице али се данас ретко ко сећа зашто је и како основана та институција.
Наиме у периоду од 1890-1941. године у том објекту радио је Српски учитељски конвикт, једна од најзначајнијих просветно-културних установа у којој су се за време школовања збрињавале и васпитавале многобројне генерације деце, пре свих Срба учитеља, а касније и других.
Гавра Путник, учитељ из Руме, предложио је 1888. године да се учитељи удруже и “да сами себи помогну” и оснују конвикт (интернат) за своју децу у Новом Саду у коме би за време похађања школе имали бесплатно, или уз малу накнаду, стан, храну, огрев,светло и надзор, а у случају болести и лечење.
Наредне 1889. године основан је приређивачки одбор који је надлежним властима поднео предлог Правилника за оснивање Српског учитељског конвикта.
За председника је изабран познати просветни посленик из Велике Кикинде Аркадије Варађанин, који је постао и директор установе. Правилник је 1890. потврђен од стране мађарске владе, уз знатну подршку тадашњег градоначелника Стевана Поповића Пеције, који је проглашен за почасног члана конвикта.
На углу улица Николајевске и Ђуре Јакшића купљена је кућа 1896. године као и једанплац на углу Милетићеве и Николајевске. Ту је назидано женско одељење конвикта.
Куповином још једног празног плаца између две зграде 1897. године омогућено је зидање спрата у средишњем чеоном делу. Установа је тако постала власник читаве једне стране у Николајевској улици.
Кроз конвикт је од првих дана до 1941. прошло 3.878 питомаца, 2.618 мушких и 1.260 женских.
Највећи број питомаца био је са територије Срема и Бачке, а затим и Баната, знатан број био је и из Славоније, Источне Босне и Шумадије. Учитељска деца плаћала су 50 одсто од укупне цене боравка, док су остали плаћали целу суму.
Ова установа је престала са радом након окупације 1941. године.
Преузмите андроид апликацију.
