Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske mapirao je 322 mesta u 15 opština i gradova u Bosni i Hercegovini u kojima su tokom rata sredinom devedesetih godina prošlog veka tamničeni i mučeni vojnici i civili srpske nacionalnosti.
Logoraši koji su preživeli ove strašne torture za banjalučke Nezavisne novine pričaju da su „ljudi hvatani po ulicama, odvođeni iz svojih domova, mučeni glađu i žeđu, terani da jedu čak i vlastite delove tela i zatvarani su u kaveze sa životinjama“.
Lista mesta na kojima su bili logori nije potpuna, kažu iz Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, a ono što je do sada preliminarno targetirano na bazi svedočenja zatvorenika i podataka zvaničnih institucija jesu preratne opštine Bihać, Bosanska Krupa, Bratunac, Brod, Vlasenica, Derventa, Doboj, Zvornik, Modriča, Orašje, Odžak, Srebrenica, Ugljevik i Šamac, te pet gradskih i pet prigradskih opština u Sarajevu.
Anđelko Nosović, predsednik Saveza logoraša Republike Srpske, kaže da su, prema podacima Saveza, u BiH tokom proteklog rata bila ukupno 523 logora u kojima su zatvarani i mučeni Srbi, a da će slično pokazati i podaci koje na kraju budu prikupile i druge institucije i udruženja.
„U bivšoj Jugoslaviji je bilo 778 logora za Srbe. U BiH su bila 523 logora, a od toga samo u Sarajevu, u samom gradu, 126.“
To pokazuje kolika je bila mržnja prema srpskom narodu te koliko je bilo volje i želje da se naš narod protera s ovih prostora i da se narod zatvori i uništi. Samo kroz logor ‘Tarčin’ je prošlo 600 ljudi, sve civili, deca i starci koji su uhvaćeni u svojim kućama“, naveo je Nosović, koji je, navodi se, posebno ogorčen što je retko ko odgovarao za stradanje srpskog naroda.
„Bili smo osuđeni čim smo identifikovani kao Srbi. Oni sada prave alibije za to što su uradili, poput slučaja ‘Mahmuljin’, jer je sud dozvolio da taj čovjek koji je optužen ode u Tursku i da se ne vrati. Ili ih samo osude na godinu ili dve kako bi okajali grehe“, kaže Nosović.
Iz Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske navode da je kompletan plan zatočeništva unapred pripreman od strane Armije RBiH, te HVO-a.
„U BiH sada postoji 130 opština pa podelite broj logora po tome. Zamislite, to praktično znači da je u svakoj opštini bilo po pet-šest logora za Srbe.
Mi se trudimo našim svedočenjima, knjigama, da bar bilo šta dokažemo o tim mestima. Koliko znam, samo u tuzlanskoj regiji je bilo 127 mesta za mučenje, što u Živinicama, Lukavcu… Nikad niko to nigde ne spominje.
Unapred je pripremljeno ko će biti krivac, ko genocidan, a ko heroj, odnosno žrtva“, kaže za Nezavisne Božica Živković Railić, predsednica Udruženja.
Ona ističe da je ovakva „pravda“ neodrživa.
„Decenije prolaze, mnoge istine se neće nikad saznati. Mnoga mesta mučenja su zatrpana, kao da niko nikada tu nije bio“, kaže Railić.
Uskoro bi trebalo da krene i mapiranje ostalih poznatih lokacija, koje će obuhvatiti mesta zatočenja u banjalučkoj Krajini, zapadnoj Krajini, severoistočnoj Bosni, srednjoj Bosni, gornjem Podrinju, kao i u Hercegovini.
„Sve lokacije su identifikovane i mapirane na osnovu svedočanstava preživelih zatočenika, te prema službenim izveštajima, izjavama svedoka, medicinskoj dokumentaciji, dokumentaciji Crvenog krsta, kao i podacima neprijateljskih snaga Armije Republike BiH, Hrvatskog veća odbrane i Hrvatske vojske, kao i presudama pred domaćim pravosuđem“, kazao je Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica.
Kojić je istakao da je Centar došao i do podatka o postojanju takozvanih pokretnih logora, kao što je to bio slučaj u selu Žeravac, opština Derventa, gde su logoraši držani u kamionima i autobusima, kao i u naselju Hrasnica, opština Ilidža, gde su bili zatvoreni u kontejneru za skladištenje južnog voća.
Preuzmite android aplikaciju.
