Obalska straža SAD saopštila je pre nedelju dana da su pronađeni delovi podmornice “Titan” i da nema preživelih. Prethodno je kompanija OceanGate, u čijem je vlasništvu bila podmornica, objavila da veruje da su putnici iz podmornice “izgubljeni”, piše „Daily Mail“.
Za njom su tragale američke i kanadske nadležne službe, ali je utvrđeno da je došlo do katastrofalne implozije kada su pronađeni delovi podmornice. Tela petoro nastradalih putnika nisu pronađena.
Katastrofalan pokušaj podmornice “Titan” da poseti olupinu “Titanika” doveo je do smrti svih pet njegovih putnika. Ovaj događaj sve je podsetio na popularni film “Titanik” i stravičnu nesreću koja se dogodila davne 1912. godine.
Te kobne godine, kada je hladni Atlantski okean odneo mnoge živote, jedan čovek je uspeo da preživi. List “Yugopapir”” pisao je o ovom heroju Ivanu Jalševcu, kada je on za “Hrvatski svijet”, 1912. godine, ispričao kako je sve to izgledalo i kroz šta je prošao u želji za boljim životom u Americi.
Baš sam spavao, kad sam osetio da mi je nešto uzdrmalo krevet. U prvi mah nisam znao šta se dogodilo. Mirno sam se obukao i zapalio cigaretu, pa se uputih ka palubi da vidim koji je to belaj nastao. Kažem vam iskreno, nisam se u prvi mah ama ništa plašio. Na palubi sam video veliku zbrku i mnogo ljudi. Odmah sam se snašao i pomislio u sebi: u najgorem slučaju neće biti druge nego da skočim u more i plivam do nekog čamca. Tako praveći plan, dođu mi na pamet deca i žena, pa braća, sestre, otac i ostala rodbina. To me je ojačalo i odlučio sam pošto-poto da se spasim- priča Ivan.
– Vratio sam se nazad u nameri da uzmem kofer iz kabine, ali je bilo kasno- nastavlja svoju priču Jalševac i dodaje:
– Moja kabina bila je već puna vode. Video sam da nema šale, zlo dolazi veoma brzo, treba što pre napustiti brod. Skočio sam brzo nazad da se probijem do čamca za spasavanje, ali eto nove nevolje. Po stepenicama sve je bilo zatrpano ljudima, najviše žena i dece. Svuda plač i vriska, ali ako želiš spasiti svoj život moraš u tim trenucima biti tvrdog srca.
-Iskoristio sam pogodan trenutak i odbacio se u pravcu čamca za spasavanje koji je bio taman spušten u more. Srečom, prošao sam nepromišljen. Čim sam dospeo u čamac čvrsto se uhvatih za klupu, jer sam znao da će me mornari pokušati izbaciti van. Zaista, terali su me, vukli, tukli, ali ko da me odvoji od klupe. Držao sam se čvrsto jer se radilo biti ili ne biti, život ili smrt. U čamcu je bilo 40 žena i dece i četiri mornara. U jednom trenutku sam i sam prihvatio veslo i počeo veslati s ostalim mornarima. Izgleda da sam učinio najbolje što sam mogao, jer me više niko nije terao iz čamca. Veslali smo što smo mogli brže da se udaljimo od mesta gde će potonuti brod. Setio sam se priča znanaca da je veoma opasno naći se blizu mesta gde brod potone. Snažan vir povukao je sve okolo. Moje brzo veslanje prihvatili su i ostali, i kad smo se našli na nekoliko metara od Titanika, video sam prvo kako se brod naginje, a zatim čuo dve ili tri snažne eksplozije- rekao je on i dodao:
-Preplašeni i izmoreni, ostali smo u čamcu. Žene su ćutale kao neme. Trebalo ih je razumeti, muževi su im ostali na Titaniku, našli su tamo strašnu smrt. Okretao sam se oko sebe, ali svuda ista slika, more i led. Rekoh u sebi, tu ti, brate, ni najbolje plivanje ne bi pomoglo. Onda sam počeo da razmišljam hoće li do nas stići brod da nas spasi. Kad su nam već snage bile na izmaku, kad sam počeo verovati da nam nema spasa, ugledali smo u daljini daleko svetlo. Pomislili smo da je to zvezda na nebu, ali svetlo se sve više povećavalo, pa nam je postalo jasno da nam dolazi spas, brod koji će nas osloboditi muka, hladnoće i gladi. Uskoro smo saznali da je to putnički brod “Katpatija”. Na brodu su nas primili kao svoje rođene. Bogato su nas nahranili i vodili brigu o nama. Zatim su nas odveli u Njujork. Tu nas je dočekalo mnogo naroda, sve sami dobri ljudi. Smestiše nas u automobile, a zatim s nama u bolnicu “Sveti Vinsent”. Tu su nas isto bratski dočekali. Pazili su nas kao svoje najmilije. I kako me vidite, ostao sam živ i zdrav. Sada me čeka nova briga, gde ću što pre naći posao. To moram što pre, jer me moji u rodnom kraju čekaju da im pomognem- rekao je Jalševac za “Hrvatski svijet”, 1912. godine.
Veštačkom inteligencijom prenose istinu o Srbima na Kosovu i Metohiji
Preuzmite android aplikaciju.
