Jedna od, mnogi će reći korisnijih, novina 21. veka svakako je ekspanzija dejting aplikacija i vrtoglav porast njihove popularnosti, međutim, oni koji pamte i neka druga vremena kažu da aplikacije poput Tindera nisu ništa novo već samo upgrade-ovani oglasi koji su nekada izlazili u dnevnim listovima.
Na današnjim dejting aplikacijama možete da vidite kako vaš potencijalni dejt izgleda, pročitate o njegovim interesovanjima, razmenite po koju poruku pre upoznavanja i unapred stvorite psihološki profil osobe pre nego što se sa njom uputite na piće.
Nekada to nije bilo tako. Oni koji su želeli da pronađu srodnu dušu, a to nisu pokušavali na korzoima, preko prijatelja i u kafeima, izdavali su oglase u novinama.
„Lep i uspešan muškarac traži damu istih karakteristika za brak“, pisalo bi u sekciji za oglase, tik iznad objavljene prodaje „peglice“ koja nije puno prešla.
Na posletku oglasa bivala bi i neka šifra, baš onako originalna kao što je u filmu „Beogradski davitelj“ bila šifra „crveni karanfil“.
Ta šifra služila bi da se, na unapred dogovorenom sastanku, po nečemu prepoznate jer fotografija nije bilo, ali i da se dođe do objavljivača oglasa jer je broj telefona, u određenom broju slučajeva, bio skriven.
Logično, niko nije želeo da neko iz njegove firme sazna preko broja telefona da je on taj koji želi da oženi isključivo situiranu stariju gospođu, kako je naveo u svom oglasu.
Ono što je bilo nezgodno u čitavoj priči jeste što se mnogo više nego danas moralo verovati u ono što je napisano.
Danas prilikom „svajpovanja“ vi možete da vidite šta vas to čeka na kafi za koju se odlučite, dok ste ranije morali da verujete da se sa druge strane zaista nalazi prezgodna plavuša, plavih očiju i uverite se da je sve bila neistina tek kada se ona nakon pola sata ne pojavi na dogovorenom mestu.
Negde između prodaje dragocenih pokretnosti i usluga, našla bi se ponekad i usamljena žena, tek doputovala u veliki grad, koja bi želela da upozna muškarca sa kime će samo povremeno prošetati, uz šifru „nežna orhideja“, a onda pre nego što je uspela da pronađe srodnu dušu, cela priča se iz novima preselila na televizore.
Dok su se muzičari utrkivali ko će za svoju pesmu snimiti bolji spot, jer se znalo da su svi sa radija masovno prešli na slušanje muzike uz televiziju, traka u donjem uglu služila je za „vrtenje“ poruka koje su slali gledaoci.
U tom periodu su već svi imali mobilne telefone, a njihovi brojevi se više nisu skrivali.
Na dnu ekrana, kao na pokretnoj traci, vrtele su se poruke koje su otprilike glasile ovako:
„Ako može sledeća od Regine – Izgledala je malo čudno…“
„Srećan rođendan mojoj najboljoj mami na svetu!!!! Voli te Mira!“
„Ukoliko postoji neka zainteresovana, NORMALNA, devojka za dopisivanje neka se javi na broj (izdiktiran broj telefona)! GEJ STOP!“
Tako je upoznavanje sa lokalnog nivoa i dnevnog lista koji izlazi u jednom gradu, prešlo na nešto ozbiljniji nivo i u mnogo slučajeva doprinelo tome da se Sever i Jug Srbije još jače zavole (ako razumete).
I tu je, razume se, bilo mnogo do faktora verovanja…
Telefoni, ili nisu, ili su jako loše fotografisali, ali ste makar preko sms poruka mogli da vidite njen karakter, te da li vam osoba sa kojom treba da se nađete uživo odgovara ili ne.
Bili su tu i beskrajno dugi telefonski razgovori i sve ono što je doprinosilo tome da mislite da osobu koju treba da upoznate već vrlo vrlo dobro znate…
Ali uvek je postojao onaj faktor, šta ako je sa druge strane neko ko se predstavlja kao ono što nije?
Danas je sve to mnogo sigurnije, ali i mnogo brže. Sve se oprašta osim izgubljenog vremena. Zato je „svajpovati“ kada ti se neko ne dopadne u samom startu „pola zdravlja“.
Dakle, dodatni načini za spajanje ljudi oduvek su postojali, samo su vremenom malo unapređeni.
Pitanje je kakvu će nam novinu doneti nove tehnologije, ali i veštačka inteligencija koja se sve češće prožima kao tema kroz sve životne sfere?
Ko se skuplja na „promaji“ i gde se nalazi ovo mesto u Novom Sadu?
Preuzmite android aplikaciju.
