Na ušću reke Težo koja se u Lisabonu uliva u Atlantski okean nalazi se termoelektrana na ugalj. Tačnije zatvorena termoelektrana koja je pretvorena u muzej. Portugalija od pre dve godine uopšte ne koristi fosilna goriva za proizvodnju struje.
U sve većoj meri prelazi na obnovljive izvore energije iz sunca i vetra. Istini za volju Portugalija ni nema mnogo uglja. Ima samo dva rudnika s lošim lignitom i sledstveno tome koristila je dva postrojenja od 2.000 megavati čija je proizvodnja nadomeštena iz obnovljivih izvora.
Početkom 20. veka, kada je izgrađena pomenuta termoelektrana u Lisabonu, uvozili su ugalj čak iz Engleske koji je dopreman brodovima iz Njukasla. I oni su poput nas svoj loš lignit mešali sa mazutom da bi postigli veću energetsku vrednost.
Portugalija u kojoj živi deset miliona stanovnika bila je i ostala veoma zavisna od uvoza energije. Pre samo dve decenije, početkom devedesetih godina prošlog veka, čak 90 odsto energije su uvozili.
Danas moraju da uvoze 63 procenta, a energetsku zavisnost smanjili su zahvaljujući tome što su krenuli u nove tehnologije. Oni su uvoznici i tečnog gasa pa se tako naspram pomenute termoelektrane nalaze postrojenja u kojima se taj energent istovara iz brodova koji stižu iz SAD.
Ova zemlja na jugu Evrope maksimalno iskorišćava svoj geografski položaj. Sa 300 sunčanih dana Lisabon je najsunčanija prestonica Evrope. Od nje su bolji samo Nikozija na Kipru i Valeta na Malti, ali one zbog veličine nisu za poređenje.
Solarni paneli postavljaju se na zgrade, ali i na morskoj površini tako da imaju plutajuća solarna postrojenja i na moru. S Atlantskog okeana stalno duva vetar tako da se i ta snaga sve više koristi za proizvodnju struje.
Vetroparkovi ne postoje samo na kopnu, već i na moru – plutajuće hidroturbine.
Preuzmite android aplikaciju.
