Тамбурашки мјузикл “Пало иње, пао снег” биће премијерно изведен на сцени Позоришта младих 6. октобра, од 19. 30 сати.
Инспирисан текстом Вање Чобанова, који је адаптирао неприкосновени мајстор мелодраме Стеван Копривица, представу је режирао Даријан Михајловић,
Гледаћемо љубавну причу између тенора и сопрана, у коју се умеша један баритон, а како изгледају љубав и све њене препреке у овом случају, причаће нам глумци: Вања Јовановић, Дарко Радојевић, Кристина Савков, Алекса Илић, Иван Ђурић и Саша Стојковић.
Тек наизглед познатој љубавној причи – о двоје који се воле, а трећи је ту да им побрка конце, тон ће давати музика Јована Адамова коју ће уживо изводити тамбурашка банда “Велос”. Костимографкиња је Милица Грбић Комазец, сценографкиња Весна Поповић, а кореографкиња Иста Степанов.
Композитор Јован Адамов:
“Пре две-три године написао сам двадесетак нумера на одабране стихове Вање Чобанова. Намера је била да преплавимо медије новом грађанском музиком. Да култивишемо естраду.Док је Данило Нинковић са тамбурашким ансамблом “Велос” снимао демо снимке, осетио самда многе песме могу да припадају заједничкој причи. Предложио сам Вањи Чобанову да он ту причу осмисли и повеже већ снимљене песме. У року од недељу дана имали смо готов мјузикл – тамбурашки мјузикл. Ликовима су удахнули карактер и живот фантастични глумци Позоришта младих из Новог Сада.”
Редитељ Даријан Михајловић:
“У Новом Саду сам, пре 23 године, режирао своје прво музичко дело. Био је то онај шкотски комад, чије се име не изговара у позоришту. Сада поново радим музички комад, који није класичан, али у њему има сериозности коју не очекујете када чујете тамбурице.
У питању је дивна љубавна прича, с аутентичном војвођанском емоцијом. Наш театар ретко тематизује љубав. Филмови и серије – да, али је у позоришту ретка. Чини ми се да је то зато што људи мисле да је љубав патетична, она им делује као нека излизана емоција која се везује за неке несрећне Русе, што се самоубијају, или Гетеовог Вертера који се због љубави, такође, убије. То је нека лажна патетика, која се данас “не носи”, није у моди. Али када се људски односи вивисецирају у неким другима медијима, као што су серије и филмови, видимо да је љубав главна тема свега, свег програма. Од оног базичног, теленовела, до озбиљнијих формата, љубав је преживела на филму, у серијама.
У позоришту ју је заиста мало, а како ја волим да радим на ономе чега нема, ево сада зидам једну представу о љубави. Имаћемо у представи сигурно и бар три музичка хита, која ће се убудуће наручивати и за које ће људи мислити да су традиционалне, а не компоноване песме. За мене је посебно дирљиво што их је компоновао Јоца Адамов, јунак мог детињства, човек који је био срце “Музичког тобогана” уз који сам провео своје најлепше дечје године. Јако ми је драго да је и даље виталан и посвећен музици.
Спој музике и текста у овој нашој представи донео јој је посебну атмосферу и магију, које ће заробити срца гледалаца.”
Глумица Вања Јовановић:
“Више него икада треба нам нека оваква прича, нежна, питка и невина – лагана, а важна, и баш због свега тога врло сам се поистоветила с њом.
Ово ми је прва велика улога, добила сам је на аудицији, уз велику трему и узбуђење. Завршила сам, иначе, средњу музичку школу, два одсека – за соло певање и клавир, који свирам од пете године. Зато је “Пало иње, пало снег” за мене двина прилика да спојим две љубави – музику и глуму. Чини ми се да тамбураши на неки посебан начин исповедају душу – и – данашњег човека, продиру у срж његова срца и тамо налазе све што је скривено.”
Глумац Дарко Радојевић:
“Тамбурашки мјузикл је нешто што никад пре нисам радио, а ни видео, самим тим је интригантно за мене као глумца, а ако се томе дода да се ради о емоцијама, љубави, души, ономе што некако нестаје из наших живота, изазов је двоструки. Тамбура ће у нашој причи доста да “повуче”, да обоји, појача емоције које стоје у тексту. Играо сам и раније у мјузиклу, у “Три мускетара” и “Коси” Позоришту младих, али ово сада се битно разликује – у темпу и ритму. С
ве функционише другачије са тамбурашима, некако више на осећај. Има истине и у томе да су они прилично добри психолози, да разумеју људску душу, да умеју да препознају нечији дерт, осете га, а можда могу помало и да га залече. Зато, кад си с тамбурашима, тешко да можеш да не импровизујеш, емоције те воде у непознато, тамбураши функционишу некако “на очи”, на осећај, на интуицију, а у представи, у позоришту, све мора бити прецизно, па и оно што изгледа спонтано. Направити спој те две ствари је умеће, а мој је осећај да смо направили добру представу.”
Nekada je utorak bio rezervisan za bioskop, ovaj utorak je malo drugačiji! (utorak, 3. oktobar)
Преузмите андроид апликацију.
