Postoji li prepoznatljiviji i autentičniji motiv Vojvodine od tamburice?
Multikulturalnost se u Vojvodini oslikava na više načina, počevši od kuhinje, preko lepih žena a na kraju i u tamburi koju kod nas sviraju pripadnici svih nacionalnosti.
Kroz ovaj instrument povereno nam je ogromno kulturno nasleđe zbog čega Novi Sad sadrži razne kutke i manifestacije poput “Tamburica festa“ koji imaju misiju da održe tamburu kao značajan deo lokalne kulture i tradicije, ali i da neprestano osvežavaju ljubav mladih prema njoj.
Stari Novosađani znaju da zima najbrže prolazi uz tamburaše i čašu dobrog vina, da se leti uz hladnu tamjaniku najlepše slaže pesma Zvonka Bogdana, i da se jesen dočekuje selidbom srpskih marijačija iz baštenskih oaza u unutrašnjost kafana.
Znamo i da volimo ovaj zvuk, i da nam je tako lepo i lako opustiti se uz poznate note koje bude emocije, a znamo li koliko je truda uloženo u izradu samo jednog instrumenta, a kamoli da se opremi ceo orkestar.
Tambure se prave isključivo ručno, zato se u njima ogleda svo znanje zaljubljenika u ovakvu muziku. Iako se ton dobija po sličnom principu kao kod gitare, tehnika i načini sviranja se, razume se, potpuno razlikuju.
Kliknite ovde za više interesantnih novosadskih priča.
Štimovi tambura se, takođe, razlikuju, a dve osnovne vrste koje postoje su Farkašev koji se pretežno koristi u zapadnom delu Hrvatske, i Sremski štim koji je nam je poznat i preovlađuje kod nas.
Da li je nekada zaštitni muzički znak Novog Sada danas postao alternativna opcija u kojoj uživa isključivo manjina? Lokali gde se slušaju tamburaši, danas kada je novokomponovana muzika preuzela scenu, predstavljaju pravo malo utočište onim, starim, novosadskim boemima.
Iako su takvi lokali retki, u Novom Sadu i dalje postoji nekolicina mesta na kojim je ugođaj potpun.
Nekako se tambura nikako ne odvaja od dobre vojvođanske kuhinje sa autentičnim specijalitetima, a i ima li šta lepše od ručka koji se zalaskom sunca pretvara u pravo meračenje u salašarakoj atmosferi?
