U protekle dve decenije, vrednosti civilnog društva, posmatranih kroz prizme evropskih i američkih duhovno-ideoloških načela, makar u profilima i mentalnim sklopovima pojedinih segmenata i slojeva avganistanskog društva, doživela su istinsku „renesansu“, nakon decenija njihovog urušavanja, posle 1973. godine (prava žena, nauka, kultura, lične i kolektivne slobode, i drugo).
Uprkos nastojanjima „zapadnih oslobodilaca“, posle 2001. godine, da od ove države i njenog društva „kreiraju simbole srednjeazijskog, proislamskog, demokratskog modela ustrojstva društva, tradicionalne vrednosti Avganistana, prožete religijskim regulama, posebno u njegovim ruralnim krajevima, ostale su snažne i „neizazvane“.
Razlog navedenog fakticiteta nalazi se u okolnostima da fundament strukture avganistanskog društva i dalje počiva na neprikosnovenom „tribalističkom“ ustrojstvu, gotovo kod svih etničkih zajednica u Avganistanu.
Talibani ponovo u Kabulu ( prvi deo )
Proširivši „listu“ ciljeva, zbog kojih su preduzeli intervenciju 2001. godine (što je bio samo jedan od razloga za opravdanje svog predugog ostanka u Avganistanu), Amerikanci su odlučili da navedeno ustrojstvo društva u ovoj zemlji upotrebe u cilju očuvanja sopstvenih mehanizama nadzora i uprave u državi, kao i u svrhu izgradnje pominjanog „novog modela“ Avganistana.
Upravo, u ovoj okolnosti uspostavljanja „mosta“ između tradicionalnog ustrojstva tribalističke konstrukcije društva u Avganistanu (sa svim svojim principima) i namere da izgrade „novi model“ civilne države „islamske demokratije“, nalazi se i „ključ nesreće“ koja je zadesila ovu zemlju i narod u prethodnih nekoliko nedelja.
Pokušajmo da se prisetimo da je zvaničan razlog za početak intervencije SAD i njihovih saveznika u Avganistanu predstavljalo decidno odbijanje Islamskog emirata da zvaničnom Vašingtonu „predaju“ teroriste Al Kaide, te da ovoj militantnoj organizaciji uskrate gostoprimstvo na svojoj teritoriji.
Ubrzo, talibanski režim je pao, a „svetskim meridijanima prostrujale su, čak i neskrivene simpatije“, zbog činjenice da su kažnjeni i svrgnuti sa vlasti monstrumi, odgovorni za nezapamćene zločine protiv čovečanstva i to preduzetim protiv sopstvenog stanovništva.
Talibani ponovo u Kabulu ( drugi deo )
Primeri nasilja nad pojedinim etničkim zajednicama (Hazari, Nuristanci, itd), još uvek „sveži utisci“, nakon bezumnog progona nad ženskom populacijom, stadioni transformisani u javna gubilišta, snimci rušenja svetskog kulturnog nasleđa, poput statua Buda u Bamijanu (iz VI veka), predstavljali su motiv za američki narod, da sa „viškom emocija“, pozdrave rušenje (kako je njima to predstavljenjno), „mraka srednjeg veka u Avganistanu“.
Upravo, navedene činjenice upotrebljene su kao „generator“ za afirmisanje nove američke doktrine u ovoj državi.
Američki predsednik koji je oborio režim talibana, Džordž Buš mlađi, kasnije je priznao da je namera njegove administracije bila da u Avganistanu izgradi „novu naciju“.
Svakako, ne bismo mogli da dopustimo „opasnu naivnost“, pa da pomislimo da su Amerikanci pristupili „pravljenju nove nacije“ iz altruističkih razloga, jer su bili „užasnuti“, zbog činjenice da je ova zemlja bila razorena u višedecenijskom, a zapravo „večnom ratu“.
„Pupak sveta“, kao jedno od najznačajnih geostrateških mesta na planeti, postao je primaran za američku politiku, iz razloga što su dobili savršenu poziciju, odakle su došli u priliku da konačno „stave pod kontrolu“, strateškog kineskog saveznika, Pakistan (što im je, donekle, uspevalo, dok je na vlasti bio Mušaraf); da vrše uticaj u susednom Iranu, ali i u celokupnom Persijskom zalivu; da „nadziru“ političke i geopolitičke procese u srednjeazijskom „basenu“ bivšeg SSSR (praktično u „dvorištu Rusije“); kao i da putem „posrednika“, oličenog u novim vlastima u Avganistanu, bliskim zvaničnom Nju Delhiju, ostvare „stratešku vezu“ sa Indijom, koja je poput „klina uklještena“ između NR Kine i Indije, te da, uz „kreiranja jaza“ između ove dve države, na opisani način izoluju navedeni prostor od uticaja „nove imperije“, koja se uzdizala na Dalekom istoku, dok je svoj „čežnjivi pogled“ usmeravala prema Zapadu.
Za ovaj, veoma ambiciozan „projekat“, SAD bio je potreban stabilan politički sistem u Kabulu.
Međutim, ubrzo se pokazalo da kontrolisanje glavnog grada, najvažnijih delova saobraćajne infrastrukturne mreže, kao i sedišta 34 provincije, nije dovoljno, kako bi bilo koji „vojno-politički aparat“ (bez obzira na njegovu duhovno-političku provenijenciju), mogao da „tvrdi da je Avganistan u njegovim rukama“.
Uz različite islamističke, kao i umerene, ali militantne grupe, talibani (sa snažnom podrškom Pakistana), pokazali su se kao „tvrdokoran“ takmac u „velikoj avganistanskoj igri“. Sa namerom da taj pokret bude istrebljen na mestima, gde je našao sklonište, prva decenija ovog stoleća u Avganistanu, kao da je protekla u neprestanom „razaranju špilja, pećina, planinskih sela i vanvremenskog pejsaža nepokornog avganistanskog sveta“.
Avaj, „sve što američke rakete i stelt-tehnologija noću poruše, Avganistanci izgrade u toku dana“.
Kada ni „tepih-bombe“ više nisu pomagale, Amerikanci su se okrenuli drugoj strategiji, koju smo pomenuli na početku teksta. Nadali su se da će „novi model demokratske Islamske Republike“, poput kakve „tibetanske mandale“, filigranski „sklopiti“, putem simbioze tri fundamenta na kojima bi trebalo da bude zasnovano društvo u Avganistanu – „tribalizma“, kao osnove lokalno-regionalnog društveno-političkog ustrojstva različitih socijalnih zajednica; „islamskih tradicija“, kao duhovno-kulturološke osnove mentalnog sklopa kolektiviteta; te „autoritarne demokratije“, kao osnova organizacije centralne vlasti u prestonici, koja bi, pod svojim „pravno-političkim krovom“ trebalo da unifikuje, a potom i afirmiše sve segmente, ovako kompleksno zamišljene konstitucije „nove države“.
Naravno, uspeh datog poduhvata zahtevao je višedecenijsko, a možda i „večno“ vojno-političko prisustvo SAD u Avganistanu. Dakle, „tvorci mandale“ računali su na spremnost plemenskih starešina, verskih vlasti, te korumpiranog i heterogenog političkog sistema (kojeg su sami gradili), da u ovoj siromašnoj, ratom i vekovnim unutrašnjim konfliktima i frustracijama razorenoj zemlji, sve protivrečnosti, partikularne interese, dogme, a bogami i tradicije, marginalizuju, te da svojom voljom „planeti predstave novi Avganistan“.
Koliko i pojedine mandale, prikazuju efemernost univerzuma, tako je i ova „avganistanska mandala počela da se urušava i pre nego što je bila kompletirana“.
(nastaviće se)
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
