Kada je ‘otvoreno’ davne 1852. godine, Đavolje ostrvo je postalo mesto na koje je Napoleon III slao sve koji su mu bili “trn u oku“. Čak 97 posto njih nije uspelo da preživi.
Bilo je to izolovano mesto sa kojeg je bilo nemoguće pobeći bez nekog plovila. Svi oni koji su pokušali da pobegnu su ubijeni, a ni oni koji su poslušno ostali na strvu nisu prošli mnogo bolje. Procenjuje se da je od oko 80 hiljada zatvorenika preživelo njih oko tri posto.
Neki su umrli od bolesti, iznemoglosti ili gladi, neke su ubili čuvari, a ubijali su se i međusobno.
Zatvorenike, one koji su uopšte stigli do ostrva jer su mnogi bili ubijeni još na brodu, držali su u zastrašujuće skučenim ćelijama, dva metra dužine 1.8 metara širine. Te ćelije su zatvorenici sami pravili.
Svi zatvorenici su bili prisiljavani na teški fizički rad. Većina ih je bila angažovana na sečenju stabala ili na gradnji puteva. Kada ne bi ispunili nerealno visoke norme, ne bi dobili nijedan obrok tog dana.
Umrle bi najčešće samo bacili u more. Uz fizički rad, ako bi bili neposlušni, zatvorenicima su puštani para ili sumpor u ćelije. Pored malenih, zatvorenike su smeštali i u pretrpane ćelije.
Ponekad su ih držali u izolaciji u potpunom mraku, sasvim same, što je znalo da traje mesecima. Još jedan način kažnjavanja bio je stavljanje zatvorenika u duboke rupe sa rešetkama na vrhu u kojima bi bili izloženi svim vremenskim uslovima. Tamo bi ih napadali pacovi, mravi i šišmiši.
Neki od zatvorenika su izgubili razum zbog stalnog prebijanja, dugih boravaka u samici i manjka vode i hrane.
Francuska Gvajana prvobitno je bila zamišljena kao francuska kolonija. Tamo je 1763. godine poslato 12 hiljada ljudi, ali 75 posto njih je umrlo već u tokom prve godine boravka. Upravo zbog toga je Napoleon III odlučio da Đavolje ostrvo pretvori u kaznenu koloniju.
Na nekoliko lokacija na ostrvu su sagrađeni radnički kampovi i zatvori, a nakon kriminalaca tamo su se počeli da deportuju i političke neistomišljenike Napoleona III. Jedan od najpoznatijih svakako je bio i Alfred Drajfus, general lažno i doživotno optužen za veleizdaju. On je osuđen 5. januara 1895. godine.
Javno su mu oduzeta sva odličja, a njegove tada poslednje reči ostale su zabeležene u franscuskoj istoriji: “Kunem se da sam nevin. Ostajem veran vojsci. Živela Francuska! Živela vojska!“
Nakon što su se mediji ‘dokopali’ dokumenata koji su sugerisali da je Drajfus lažno optužen i nakon što su javnost i intelektualci stali u njegovu obranu, 1896. godine organizovano je drugo suđenje.
No, Drajfus je opet optužen uprkos nepostojećim dokazima o krivici. Ali javnost nije popuštala i predsednik Emil Lube mu je 1899. godine ponudio pomilovanje koji je general prihvatio. No, službeno mu je ostao status izdajnika čime je vojska oprala ruke od namešenog suđenja.
Kada se vratio sa Đavoljeg ostrva, Drajfus je izjavio: “Republika mi je dala slobodu. No, ona mi ne znači ništa bez časti.“
Tek 1906. godine je uspeo da spere ljagu sa svog imena, vraćen je nazad u vojsku i primljen u legiju časti. Slučaj njegovog pritvaranja danas je poznat kao Drajfusova afera.
Tajna za koju Francuzi nisu znali
Đavolje ostrvo je godinama ostalo sakriveno od francuske javnosti. Tek kada je 1938. godine bivši zatvorenik Rene Belbenoit objavio memoare ‘Suva giljotina’, Francuzi su postali svesni šta se tamo zapravo događa već decenijama.
Francuska vlada promptno je objavila plan za zatvaranje kaznene kolonije, a onda se dogodio Drugi svetski rat koji je zatvaranje usporio. Poslednji zatvorenik je napustio Đavolje ostrvo tek 1953. godine, a sve lokacije su na neko vreme zatvorene za javnost.
Većina zatvora kasnije je pretvorena u muzeje, pa i Đavolje ostrvo danas posećuje oko 50 hiljada turista godišnje. Tamo je takođe 1965. otvoren ‘Svemirski centar Gvajana’, a kada se lansiraju rakete, čitavo područje mora da se evakuiše.
Preuzmite android aplikaciju.
