Грађани Србије данас имају привилегију да виде маестрално дело, слику, “Благовештански сабор” коју је насликао Влахо Буковац, а која је пре 29 година украдена из дворца Дунђерских у Челареву. Слика је само данас изложена у Музеју Војводине, а после тога иде на рестаурацију, након које ће поново бити изложена.
Слика “Благовештански сабор” представља непроцењиво дело српске историје и уметности, не само зато што је сведок једног времена, једног догађаја, већ зато што је круцијална за индетитет српских великана и генерално српског рода.
Влахо Буковац сликар овог маестралног дела, пореклом из Далмације, био је одушевљен Србијом и спрском традицијом. Учио је сликарство у сликарским школама крајем 19. века у Паризу, а више пута је боравио у Србији, не кријући одушевљење животом Срба.
На позив Милана Обреновића радио је портрет његовој жени Наталији, а после и портрете породици Карађорђевић. Радио је више пута портрете краљевским породицама у Европи, а радо боравио у Србији и Црној Гори. Упознат са спрским аристократама, угледним личностима какав је и сам био, 1901. године има прилику да слика управо слику за којом се трагало пуних 29. година, “Благовештански сабор”.
Слика “Благовештански сабор” једна је од најзначајнијих српских ументина и слика. Настала је по поруџбини трговца Петра Николића који је био високо цењен по академској репродукцији уметнина, с тога његовом идејом настаје ово велико дело.
Занимљиво је да слику красе тадашње битне личности политичког и друштвеног миљеа, попут тадашњег градоначелника Светозера Милетића, Ђорђа Стратимировића, Јована Хаџића и Јована Суботића.
Слика је изведена као уље на платну, а малим, ћириличним потписом у доњем десном углу се потписао и сликар – “буковац цавтат 1901“. На слици, на предњем делу, се уочавају знамените личности Сабора, док иза у седећем положају се налази преко 50 личности од којих су неки важни политички поглавари, политичари, али и представници племићких породица.
Историјиски осврт на Благовештански сабор 1861. године:
Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године. Одлучено је да овај сабор буде расправно политичког а не црквено школског карактера. Чињеница је, да је одлуком да се дозволи Србима да организују сабор политичког и расправног карактера, бечки двор признао Србе као посебан политички народ. Наведена ситуација је изазвала радост међу српским, али и велико негодовање међу мађарским политичким круговима. Аустријска круна је на овај начин поново применила правило – завади па владај, на ком су у 19. веку почивали односи у аустријско-мађарко-српском троуглу.
Да буде царски комесар за Благовештенски сабор, одређен је генерал-мајор Јосип Филиповић. По правилнику који је саставио Ђорђе Стојаковић, а прихватио двор, Сабор је поред патријарха (председника сабора) и три владике, требало да броји још 75 делегата – од чега 25 из монашко-свештеничких редова, а преосталих 50 из грађанског сталежа. Избори за сабор су били електорског типа, наиме прво су изабрани бирачи, који су изгласали посланике. Ипак ове изборе је карактерисала велика демократичност и широко бирачко право. У градовима Новом Саду, Великом Бечкереку и Вршцу бирана су по два посланика, а у Сомбору и Кикинди по три.
Сваки срез је давао по једног посланика на 500 бирача, а општине са мање бирача могле су да бирају по једног посланика. За посланика је могао да се кандидује сваки Србин, аустријски држављанин који је имао минимиум 30 година и сва грађанска права.
Поред Мајске скупштине ово је једини српски сабор на подручју хабзбуршке монархије на коме се искристалисала права елита српске интелигенције свог времена.
Уважавајући чињеницу да је на сабору за највиши клер, монаштво и свештенство унапред било резервисано 29 места, сабор је задржао конзервативно-клерикални карактер.
Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења међу делегатима, све групе на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци, су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. Патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић су били носећи стубови овакве политике.
Слика је постала власништво Музеја Војводине откупом 15. априла 1953. године, а приликом провале у дворац у Челареву 28. новембра 1993. украдена је заједно са још три слике.
Један од двораца који је дубоко повезан са српском књижевношћу и уметношћу јесте дворац породице Дунђерски у Челареву. Но, када је настао, нити је био познат под именом најбогатије војвођанске породице, нити се село тако звало. Тада је то био Чиб, у коме је Дунђерски основао чувену пивару. А претходно се и дворац звао Безереди, по претходном власнику.
Породица Дунђерски води порекло из Херцеговине, живели су у селу Вишњево, у околини Гацка, одакле су се преселили у место близу Суботице. Након Ракоцијевог устанка одлазе у Сентомаш, данашњи Србобран, где и данас живе њихови потомци.
Лазар је у свом дворцу често дочекивао уважене госте, као што су то били: Никола Тесла, Паја Јовановић, Стеван Тодоровић и Лаза Костић који је управо овде, у част љубави према Ленки Дунђерски, написао најлепшу љубавну песму „Санта Марија делла Салуте“. У неколико наврата и сам краљ Александар И Карађорђевић био је гост дворца у Челареву.
Историјски значај имања Дунђерски настављен је и након одузимања, када је у периоду 1947-1952. године, након завршетка Другог светског рата, имање припало Председништву владе ФНРЈ, а дворац постао резиденција Јосипа Броза Тита.
Парк око дворца је вредан због заступљености ретког растиња. Парк је у својој суштини сачувао особености из времена Безередијевих, али је усавршен у време Лазара Дунђерског и његови планери су пратили европске трендове, укључујући и доношење егзотичног растиња, као што је дрвеће са Блиског Истока, Африке и Индије. Насупрот великог дворца сачувана је економска зграда, чија дворишна фасада понавља елементе са старијег дворца.
У 12 просторија дворца, у периоду 1968-2002. године, био је смештен Музеј стилског намештаја и предмета примењене уметности, који су израђени у стиловима барока и рококоа до сецесије и неокласицизма, а прикупљани широм Војводине.
Преузмите андроид апликацију.
