Без икаквог јасног програма, конкретних идеја или неких позитивних дела иза себе, изузев поданичког односа према Бриселу, што је далеко од позитивног у очима поносног Србина, студенти и блокадери као једину понуду грађанима Србије нуде путујући циркус.
Са свим елементима јефтине забаве за масе, као што је црвени тепих, жути прслуци као обезбеђење а црвени као медицинска помоћ, без потребе али ради ефекта – и уз добошаре на челу са лидером жуте левице, уместо мечком – почиње забава.
Спектакл у виду протестно – ревијалног шоу програма, са доста музике, смеха и роштиља, вувузеле, пиштаљке, брадате жене, средњошколци у првим редовима – свега има. Продавци беџева, мајица, качкета. И обавезно проглашење победника, није ни битно чега, битно је да се медаље уделе уз громки аплауз присутних, који чак и не знају зашто су ту. Битно се забавити.
Студената на листама нема. Али су зато у првим редовима политички активисти, који су по потреби стручњаци за екологију, социјалу, за изборне неправилности, права жена (у паузама док бију сопствене), демократију – коју свесно гуше, а посебно за грађански активизам чији је крајњи циљ нове поделе и нада у неку грешку режима која ће коштати Србију грађанског рата.
Студентских захтева више нико и не памти. Они који су трагично страдали приликом пада надстрешнице – више се ни у шапату не помињу. То место је заузела сценографија, перформански у њихово име које је постало заједничко – пумпај, динстај, и то све под паролом борбе за „слободу, правду, истину“ – али без једног јединог конкретног плана шта после, битно је само да тензије не спадају!
Да има разума међу учесницима, неко би се запитао – где је одговорност? Али одакле одговорност и озбиљност у циркусу? Све што овде постоји је сцена. Уместо идеологије — туторство са запада. Уместо програма — шерпе, добоши и шетње. Уместо аргумената — тиктокови и инстаграм рилсови. Јер мреже морају да горе, као и хиљаду пожара да држава више не зна који пре да гаси.
Градови се смењују, циркус путује: данас у Зajeчару, сутра у Косјерићу, а прекосутра где год западни сценарио каже да треба „подићи енергију“. Јер овде није битна суштина, већ слика. Није битно ко гласa, већ ко у томе изгледа револуционарно.
На крају свега остаје гомила смећа од пропагандног материјала који учесници уредно покупе као део перформанса да покажу своју еколошку свест, медијска еуфорија која траје 48 сати, и грађани који и даље не знају ко ће им водити град. Јер политика је замењена забавом, а протест је постао само још један TikTok тренд.
Да ли је то борба за боље сутра? Пре ће бити да је рекреација без компаса, спонзорисана са стране, а карте за циркус ће бити скупље него икад, али тензије не сме да спадну.
Софија Марић / Васељенска
Додик: Брадина је још један у низу злочина над Србима без судског епилога
Преузмите андроид апликацију.
