Mисао јесте дар, она нам омогућава да разумемо свет, друге, себе. Омогућава нам да имамо став, изразимо себе, али шта се деси када мисли постану терет, када стално анализирамо, преиспитујемо, вагамо и поредимо, да ли нас то усрећује или пак постајемо незадовољни?
Често се чини да смо све више незадовољни, што више мислимо. Заправо претерано размишљање нас може довести до тога да не живимо садашњи тренутак, већ развијамо сценарије које се вероватно никада неће ни десити. Да ли заиста размишљањима тражимо истину, да ли немир тражи размишљање као одговор или заправо нам оно ствара немир?
Чињеница јесте да што дубље улазимо у размишљање, то више видимо нијансе, па се деси уместо да у тим нијансама видимо одговоре, оне нас заправо узнемире.
Можда незадовољство не настаје зато што нешто није у реду, већ зато што смо престали да прихватамо ствари онаквим какве јесу. Желимо објашњење. Контролу. Смисао. А свет — он често одговара ћутањем. И некада се заиста одговори налазе у тишини, када је мозак растерећен, слободан…
Размишљати треба, али питање колико дуго и дубоко треба залазити у мисли. Треба осетити и знати када пустити мисли, када се препустити тренутку садашњем.
И наука се бави овим питањем, па да видимо шта она каже?
Оverthinking или руминација
Оverthinking у психологији је често повезан са анксиозношћу и депресијом. Студије говоре да су људи склони да стално размишљају о истим темама, без доношења закључака, а то их доводи до депресије и анксиозног понашања, чинећи их незадовољним.
Paradox of choice – више избора, више незадовољства.
Barry Schwartz говори о томе да превише размишљања о изборима води до парализе и кајања, јер нам увек делује да је неки други избор био бољи.
Људски мозак и негативност
Еволуција је наш ум програмирала да тражи проблеме и опасности.
Негативне мисли чешће се задржавају у уму јер су некад имале преживљавалачку вредност. Данас, тај исти механизам нам само повећава бриге.
Може ли размишљање бити пут ка миру?
Размишљање није увек непријатељ.
Филозофија као лек – стоици, будисти, егзистенцијалисти су управо кроз размишљање тражили мир. Сенека је говорио да „немир настаје не зато што је свет лош, већ што ми не знамо како да мислимо о свету.“
Свесност vs. прекомеран ум
Разлика између свесног размишљања и непрестаног преиспитивања. Mindfulness учи да будемо присутни – да размишљамо када треба, али да не будемо заробљени мислима.
Није проблем у мислима, већ у томе како их носимо. Размишљање је и добро и лоше, али морамо знати како га користимо. Ако га користимо као начин да избегнемо осећања, или да стално бирамо „шта је могло боље“, онда може постати терет. Можда није циљ да мисли искључимо – већ да их посматрамо као што посматрамо облаке: да дођу, да прођу, да не остану заувек.
Преузмите андроид апликацију.
