Izgleda da postoje (najmanje) dve vrste Banjalučana – oni koji znaju kako da se šale i imaju pravo na slobodu govora i oni koji nemaju nikakvog smisla za humor, a nemaju ni pravo na slobodu govora.
Ili, da pojednostavimo, kako je jednom Banjalučaninu dozvoljeno da se šali, tokom javnog nastupa, da se njegova neslana i neumesna „šala“ brani sa svih Šolakovih medija, a da se izjava drugog Banjalučanina shvata krajnje ozbiljno i o njoj se na Šolakovim medijima dva dana piše i razgovara sa raznim sagovornicima…
Zapravo, ni jedan, ni drugi nisu se šalili, rekli su jasno i precizno šta misle, gotovo bez ustručavanja.
Jedan, koji je svoje ime povezao sa imenom zloglasnog Dinka Šakića, za Srbe kaže da su „genocidni, krivonogi i tupog pogleda“, i da su „srbizatori“ Vojvodine.
Drugi Banjalučanin je jednu novinarku nazvao „kravom“, „koja ti saopšti svoju istini …“ .
Ako je prva izjava, koja vređa jedan narod, opravdana šalom i slobodom govora, zašto onda izjava drugog, koja vređa jednu osobu, nije šala, ali ni sloboda govora i misljenja. Verovatno jer je jednom Banjalučaninu dozvoljeno, a drugom nije.
Obojica imaju takve titule da njihova javno izgovorena (ili pisana) reč ima težinu, ali nije obojici dozvoljeno da se pozivaju na slobodu govora, a kamoli na šalu.
Ili oba Banjalučanina šire mržnju i vređaju jednu osobu/etničku grupu, ili obojica imaju pravo na slobodu govora i mišljenja. Ne mogu da postoje odvojeni aršini. Ne može za jednog da važi, a za drugog da ne važi sloboda govora, ili po United mediji, ipak može.
Preuzmite android aplikaciju.
