Стјепан Митров Љубиша (Будва, 11. март 1824 — Беч, 23. новембар 1878), српски књижевник и политичар из Црне Горе, чија је породица била из чувеног племена Паштровића.
Био је председник Далматинског сабора од 1870. до 1877. Као дугогодишњи бокељски представник у Далматинском сабору и посланик у Царевинском већу у Бечу успевао је да спречава талијанизацију Далмације и да испослује многе уступке за бокељске Србе и за српскохрватски језик у Далмацији.
Током 1848. био је кандидат за уставотворну скупштину. На бокељској скупштини говорио је против слања заступника у Беч и против талијанизирања тврдећи да их је Аустрија више италијанизирала за кратко време, него што је то Венеција учинила за четири века. Залагао се да се српски језик уведе као службени језик у јавној употреби.
Тражио је да се укине полицијска уредба из 1828. по којој су православни Бокељи били принуђени да не раде за католичке празнике. Био је због својих залагања гоњен од стране Баховога режима.
Као политичар Стјепан Митров Љубиша, сукобио се са великосрпском политиком. Хрвати су након Хрватско-угарске нагодбе почели да се другачије понашају према Србима.
Успротивио се 26. јануара 1877. да се Далмација припоји Угарској и Хрватској без дозволе Далматинског сабора. Посебно је наглашавао да Дубровник и Бока Которска никада нису припадали ни Далмацији, а посебно не Хрватској.
Књижевно дело
Књижевно дело Стјепана Митрова Љубише инспирише савременог читаоца романтично-реалистичким приповедањем народног и друштвеног живота Паштровића у ширим оквирима Боке Которске и Црне Горе. Избор тема и ликова опрдељује живот заједнице изнутра и уодносу на Млетеке, Турке и Аустругаре.
Приповедање традиције заснива се на изразитости патријархалног живота, менталитета и духа времена, у токовима прошлог и савременог доба.
Окренутост Стјепана Митрова Љубише народном животу и националним темама значила је окретање српском језику, идеји народног живота, његовог бића и трајања.
Први његов самостални рад била је приповетка Шћепан Мали (1868), у којој је препричао мотив из Његошевог спева. Од 1870. почео је самосталније да пише, па је објавио Продају патријара Бркића и Кањоша Мацедоновића, а након тога написао је и Скочидевојку, Поп Андровић нови Обилић, Крађа и прекрађа звона и Горде.
Његове приче штампане су 1875. латиницом као Приповијести црногорске и приморске, а онда су 1876. штампане ћирилицом у Београду. У последњим годинама радио је највише на Причањима Вука Дојчевића.
Намеравао је да напише стотину прича, али прерана смрт га је у томе спречила, па је написао само тридесет и седам прича, које је објављивао у Српској зори.
У својим приповеткама износио је традиционалне мотиве народних прича.
Преузмите андроид апликацију.
