Povrtari i voćari sve teže uspevaju da obezbede sezonsku radnu snagu, berači su sve stariji, sa manje umeća i stižu sa sve udaljenijih destinacija.
Selo Tavankut, jedno od izrazito povrtarsko-voćarskih sela u okolini Subotice, ima između šest i sedam hiljada stanovnika. Kada dođe vreme berbe dozrelog povrća i voća selu nedostaje još pola sela, ili i tri hiljade radnika koji će pobrati višnje, kajsije, paprike, šljive, jabuke.
„Problem je što se berbe preklapaju i ni za jednu nema dovoljno radnika”, kaže Antun Epler Kićo, jedan od najvećih proizvođača paprike u selu.
Zbog toga je u selu najveći problem kako doći do sezonskih radnika, a da će novi rod da skidaju vešti i umešni radnici, tome se, izgleda više niko i ne nada.
Epler gaji papriku na 35 jutara, i to je povrće koje traži velika ulaganja, mnogo rada, ali i dosta znanja i iskustva da bi se stiglo do kvalitetnog roda. Vreme branja paprike, nakon što se strepelo da tokom vegetacije grad ili suša ne unište rod, poslednji je osetljivi trenutak. A upravo tu ima mnogo teškoća, svedoče povrtari iz Tavankuta.
„Ako se ovako nastavi, moj posao će biti uništen. Nama su sada glavni berači Romi koji su došli sa Kosova, ima i nešto radne snage iz okoline Sombora i okolnih sela kao što je Pačir. Odatle nam uglavnom dolaze stariji. I poneki školarac dođe u berbu, ali mlađih i okretnijih ima samo među romskom populacijom berača. Ali ovde nije cilj da prođe vreme na njivi, potrebno je i umeće u radu”, oštar je Epler koji dnevno angažuje 100 berača paprike. Satnicu od po 300 dinara isplaćuje svakodnevno, plus putne troškove, ali računica pokazuje da ga sve košta mnogo više.
„Umešan sezonski radnik nabere dnevno između 800 i hiljadu kilograma paprike, u zavisnosti od godine i roda. Sada angažovani sezonci beru između 300 i 400 kilograma dnevno. Ove godine sam četiri puta plaćao okopavanje paprike, iako ako se to dobro uradi, dovoljna su i dva okopavanja. Sve to ide na teret proizvodnje, i ako stvarno uvedu kao što su najavljivali da mi sezoncima plaćamo i doprinose, mogu prestati da radim”, kaže Epler.
Među njegovim kolegama povrtarima u okolnim sredinama postoje i oni koji su doveli sezonske radnike iz Pakistana, Kirgistana, Bangladeša, i kaže da je i on razmišljao o toj mogućnosti. „Onaj ko je prešao hiljade kilometara, taj je spreman i da radi”, smatra Epler.
Kod jabučara Branka Horvata godinama već dolazi mahom ista ekipa berača. Ali, kaže, obezbeđivanje vrednih i kvalitetnih sezonskih radnika postaje sve veći problem, te i on govori o tome da su sada svi pred dilemom da li uvoziti berače iz inostranstva ili gasiti proizvodnju. „To naravno menja troškove proizvodnje, jer nije isto kao kada vam dođe berač iz komšiluka. Problem je što to ne prati cena robe na tržištu i mi tu imamo značajno promenjene vrednosti. Svi beležimo ozbiljan porast cena inputa, a to nije u skladu sa plasmanom robe”, kaže Horvat.
Ovaj dobar poznavalac prilika u Tavankutu kaže kako selo u sezoni povlači veliki broj radnika, u danima berbe u selu je između 2.500 i 3.000 sezonaca. U branje mahom dolazi stanovništvo sa Kosova, sa juga Srbije i manji broj iz okolnih sela, pre svega iz okoline Sombora.
Sezonci su pretežno ljudi kojima je to jedini izvor egzistencije, malo je onih koji to rade da bi dopunili svoje prihode. Neretko se dešava da oni koji dolaze iz udaljenih sredina prihvataju i neuslovni smeštaj, samo da bi ostvarili neku zaradu.
Preuzmite android aplikaciju.
