Stevan Sremac je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma. Pisac „Pop Ćire i pop Spire“, „Zone Zamfirove“ i mnogih drugih dela svoj radni vek je proveo kao profesor. Bio je tradicionalista i idealista, ljubitelj Servantesa i Gogolja.
Sremac se još kao student, dobrovoljno prijavljuje i 1876. godine odlazi u rat za oslobađanje Jugoistočne Srbije i Niša od Turaka. Kada se 1878. godine vratio iz rata, diplomirao je na istorijsko-filološkom odseku u Velikoj školi. Nakon diplomiranja, dok se spremao za profesora istorije, radio je kao praktikant u Ministarstvu finansija, da bi septembra iste godine bio postavljen za profesora tek otvorene gimnazije u Nišu. U toj gimnaziji predavao je krasnopis, crtanje,nemački, moral, srpsku gramatiku, srpsku istoriju, opštu istoriju i geografiju.
Na tom položaju ostaje do 1881. godine kada biva prebačen u Pirot iz političkih razloga. Tamo se nije dugo zadržao, Ministarsvo prosvete ga je vratilo u Niš 1883. godine gde je sa ostalim profesorima gimnazije radio na osnivanju pozorišne družine „Sinđelić“. U Nišu ostaje do 1892. godine kada se vraća u Beograd i započinje svoj književni put.
Zastupanje liberalizma je od Semca napravilo velikog konzervativca, zaljubljenika u prošlost i idealizovanje nacionalne prošlosti, apsolutnog protivnika svega novog u političkom i društvenom životu. Profesorski ispit je položio 1890. godine nakon 11 godina rada u prosveti. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu.
Sremac je počeo da piše u svojoj 33. godini. Hronike koje je pisao bile su besede u formi dijaloga u kojima se suprotstavlja slavna prošlost i loša, nova sadašnjost. Prva hronika koja je izašla zvala se „Vladimir, kralj Dukljanski“ i izdata je pod Sremčevim pseudonimom „Senćanin“.
Sremac je mnogo voleo svoj rodni grad Sentu, ali nakon dolaska u Beograd, više nikada nije posetio taj grad. Nešto kasnije Sremac je svoje izdate hronike grupisao i izdao kao knjigu pod nazivom „Iz knjiga starostavnih“. U kojima se oseti piščeva želja i snovi o velikoj Srbiji.
Realističnu prozu je počeo da piše nakon povrataka u Beograd. Prva realistička pripovetka koju je Sremac napisao bila je „Božićna pečenica“(1893), nakon čega su usledile i „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“(1903), „Pop Ćira i pop Spira“(1898) i „Zona Zamfirova“(1906). Delo koje je Sremcu donelo veliku književnu slavu bilo je „Ivkova slava“, ono je imalo i svoju premijeru na sceni beogradskog pozorišta nekoliko meseci nakon izlaska samog dela.
Sremčeva dela su vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Period koji je proveo u Nišu mu je poslužio kao period prikupljanja materijala, posmatrao je i upijao okolinu i ljude. Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“, njegova dela su realistična sa dozom humora u sebi. Po poznavanju domaće i strane književnosti on spada u najobrazovanije pisce 19. veka u Srbiji. Kao pripovedač Sremac se poistovećivao sa Jakovom Ignjatovićem. Dvojica pisaca su delili nekoliko isti interesovanja i negovali su slične vrednosti poput konzervativnosti i tradicionalizma, idealizacije prošlosti i humora.
Borba za slobodu Srbije: Kako je Miloš Obrenović uspeo da podigne Drugi srpski ustanak!
Preuzmite android aplikaciju.
