Između 60 i 70 odsto stanova ne kupuje se da bi se u njima živelo, već se pazare kao investicija, navodi Nenad Gujaničić, finansijski analitičar. U toj grupi ulagača su i pravi investicioni kupci, koji uzimaju nekretnine da bi ih izdavali, ali i oni koje jedan konsultant za ulaganje u nepokretnosti naziva špekulantima.
Na opkladu da cene nekretnina neće nastaviti da rastu ni najveći optimista ne bi uložio ni koliko je dovoljno da se na buvljaku kupi najjeftinija kuća za lutke. Možda jedino ona, od svih stambenih prostora, nije poskupela nakon što su prošle godine, pošto nas je pandemija kovida-19 pozatvarala u kuće i zamrznula privredu, savršeno logično i savršeno pogrešno svi pretpostavili da će kvadrat izgubiti na vrednosti.
Posle takvog promašaja verovatno se nijedan poznavalac prilika na tržištu nekretnina, i da slučajno misli drugačije, ne bi usudio da kaže išta drugo osim da će se cena kvadrata i iduće godine održati na visokom nivou i da pad njene vrednosti nije ni na vidiku.
Razloga da u to budu ubeđeni imaju napretek, koliko god da običan građanin s prosečnom srpskom platom ne može da poveruje da ima ikakvog rezona u tome da vrednost kvadrata skače uporno kao da je poslednji grumen zlata na svetu. Da nešto nije u redu upravo kod nas, ljudi misle čak i nakon što su čuli da cena građevinskog materijala raste svuda u svetu i da globalno niske kamatne stope olakšavaju dizanje kredita. Oni su jeftini i za investicije u ostalim sektorima, pa tu ne može ležati isključivo objašnjenje za to što se krediti ovde uglavnom koriste za nekretnine, a ne za nešto drugo. Pravo pitanje je postoje li u srpskoj ekonomiji neke strukturne slabosti zbog kojih se najpre ulaže baš u stanove.
Na jednu od tih slabosti upućuje još jedan paradoks domaćeg tržišta nekretnina, nalik nekoj zagonetki – šta je to čega ima sve više, ali ga uvek podjednako nedostaje. Odgovor je stanova u Srbiji. Uprkos tome što se oni godinama grade na sve strane, sve vreme opstaje procena da ih fali između 70 000 i 100 000.
Preuzmite android aplikaciju.
