Obožavani srpski pisac, Miroslav Mika Antić, važi za jednog od simbola Novog Sada. Iako nije rođen u ovom gradu, gotovo čitav svoj život proveo je upravo u Novom Sadu.
Za Novi Sad ga vezuju mnogobrojne uspomene koje je neretko znao spomenuti u svojim stihovima koji se prepričavaju i danas.
Obeležio je mnogobrojne novosadske ulice i ćoškove, a kafane i dalje pamte noći koje je proveo u njima.
Postoji li bolji opis Novog Sada od onog iz njegove reportaže „Obično petkom“ koja je izlazila u „Dnevniku“?
Reportaža „Obično petkom“ bila je sažeta od više tekstova u kojoj su se mnogi pronalazili. Postoji jedna, za Novosađane posebna, u kojoj on govori o istinskoj, gimnazijskoj zaljubljenosti u grad sa leve strane Dunava.
Nenapisana šansona za Novi Sad
Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za Panoniju ekspres i – pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada.
Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod „Marasa“ ili dve violine kod „Stolca“ – i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za ovu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na bulevaru i za šarenilo izloga koji krupnim četvrtastim očima žure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.
Vi verovatno znate šta znači zaboraviti mnogo sebe na nekom uglu, duž nekih drvoreda, pod nekim prozorom.
Znači: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romantično.
Znači: sećati se čak i tamo na Sen Žermenu malog bifea „Lovac“ iza „Dnevnika“ ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opštine ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna poželeti jedno spokojno popodne na obroncima kameničke obale.
Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao sa najdražom ženom: nikada nećemo uspeti da objasnimo ni sebe ni drugima šta nas je to tako vezalo.
Vi dođete na šalter sekretarijata unutrašnjih poslova i podnesete prijavu. Uruče vam komadić hartije na kojem piše da ste od jutros Novosađanin a poslovno suvoparna službenica zaboravi da vam uz ljubazni osmeh kaže: „Dobrodošli u Novi Sad, sto hiljada prvi ili sto hiljada dvadeset prvi sugrađanine…“
Na prilazima drumom koji se uliva u široke i tesne razrovane ili zatravljene ulice, žuta tabla obaveštava, vrlo zvanično i suvo, da ulazite u glavni grad Vojvodine.
I vi uđete u njega a gotovo niko vam i ne pročita u očima šta ste to od jutros sa sobom doneli. Dospeli ste vozom, sa jednim polupraznim koferom, kao ja pre sedam godina. Ili kamionom pretrpanim nameštajem. Stigli ste po potrebi službe ili u želji da nešto počnete iznova. I teško vam je danima i mesecima.
Kažu vam: svet je ovde zatvoren u svoje sobe. Kažu vam: svet je ovde prizeman. I vi danima i godinama pokušavate da odete, a ne primećujete kako se penjete iz prizemlja i ulazite pod nepoznate krovove. Od prvog trenutka pokušavate da odete.
Rode vam se deca, završe se neki ratovi u svetu, svemirski brodovi opišu hiljade kilometara žutih puteva po tamnim nebeskim prostranstvima, a vi pijete svoje pivo na terasi hotela „Putnik“ i ponavljate svoje napamet naučeno: „Ove jeseni svakako moram otići, svakako moram otići…“
Bio sam pre desetak dana na groblju. Svratio sam slučajno, u prolazu, i sve do ovog trenutka do ovih rečenica nije mi bilo sasvima jasno zašto sam onamo išao. Sad mi se čini da znam.
Lutao sam Alejom velikana i stazama onih drugih, onih koji ništa nisu značili za istoriju Vojvodine. Da li je ijedan od njih na svom prvom koraku kroz novosadske ulice znao da će ovde zauvek ostati?
Jednom su mi pitali zašto volim ovaj grad. I danas to ne umem da odgovorim. Samo ponekad, kad je ovakva novembarska jesen sa mnogo lišća duž pepeljastih trotoara na keju, čini mi se da je sa najdražim gradom, kao i sa najdražom ženom: hteli smo da pobegnemo da ne bismo još više ko zna po koji put dodali nešto vrtoglavo na već vrtoglavu građevinu svojih najtoplijih intimnosti.
Ljubav je umeo da prenese na svakoga koji se domogao njegovih ispisanih ili izgovorenih reči. Kej, tvrđava, mostovi, ulice… Apsolutno sve je poprimilo drugu nijansu od kad je ovaj čovek pisao o Novom Sadu.
Zato on i dalje pripada Novom Sadu više nego ijednom drugom gradu, a verujte, svaki koji je posetio išarao je posebnim bojama sažetim u najlepše stihove.
Preuzmite android aplikaciju.
