Иако “синдром најстарије ћерке” није званична дијагноза, већ појам из популарне психологије, нова студија сугерише да у њему има више научне истине него што се мислило.
Одрастајући као најстарије дете, Ј.Л. Волфи често је осећала да су границе између њене улоге и улоге њене мајке нејасне. “Од тренутка кад се родио мој најмлађи брат, а мени је било готово 11 година, била сам преплављена осећајем одговорности за његову добробит. Седела бих уз његов креветац и посматрала га како спава, само како бих била сигурна да је на сигурном”, испричала је Волфи, најстарија од четворо деце.
“Није да сам мислила да моја мајка није способна, већ сам осећала да смо у том тренутку обе одговорне за породицу. Као да сам буквално била ‘друга мама’, а не старија сестра”, објаснила је. Њено искуство је срж онога што се данас популарно назива “синдромом најстарије ћерке”, а о ком интернетом круже бројни чланци и објаве, пише ХуффПост.
Научна подлога за популарни “синдром”
Иако “синдром најстарије ћерке” није званична медицинска дијагноза, већ појам из популарне психологије, нова студија сугерише да у њему има више научне истине него што се досад мислило. Научни тим предвођен Универзитетом у Калифорнији
открио је да прворођене ћерке у одређеним околностима заиста могу раније да сазревају како би помогле мајци у одгоју млађе браће и сестара.
Истраживачи су, наиме, пронашли везу између раних знакова адреналног пубертета код прворођених кћери и високих нивоа стреса које су њихове мајке доживеле током трудноће.
Шта је адренални пубертет?
Адренални пубертет је фаза која претходи пуном пубертету, а током које долази до промена на кожи, попут акни, те појаве телесних длачица. Међутим, кључне су промене у развоју мозга које подстичу социјално и когнитивно сазревање. Другим речима, те спољне физичке промене повезане су с бржим постизањем емоционалне зрелости.
“Када су времена тешка и мајке су под стресом током трудноће, у мајчином адаптивном интересу је да њена ћерка социјално брже сазри”, појаснила је Џенифер Хан-Холбрук, једна од ауторки студије. “То мајци раније осигурава ‘помоћницу у гнезду’, што помаже женама да у тешким услвоима одрже у животу и касније потомство”.
Важно је напоменути да адренални пубертет не укључује развој груди или почетак менструације. Теорија студије јесте да девојчице постају ментално довољно зреле за бригу о млађима, али не и физички способне да имају своју децу, што би их одвукло од улоге помоћнице у породици.
Зашто не и синови?
Занимљиво је да овај феномен није уочен код синова или ћерки које нису прворођене. Истраживачи верују да за то постоји еволуцијски разлог. “Један од разлога зашто нисмо пронашли овај учинак код прворођених синова могао би да буде тај што мушка деца ређе од женске помажу у директној бризи о деци, па мајке имају мањи адаптивни подстицај да убрзају њихов социјални развој”, објаснила је Хан-Холбрук.
Осим тога, додала је, претходна истраживања показују да је време женског пубертета генерално подложније прилагођавању као одговор на ране животне догађаје него што је то случај код мушкараца.
Истраживање које је трајало 15 година
Резултати студије, објављени у фебруарском издању часописа Псyцхонеуроендоцринологy, темеље се на подацима прикупљаним током 15 година. Истраживачи су пратили породице од трудноће мајки па све до тинејџерских година њихове деце. У истраживање су биле укључене жене из двеју клиника у Јужној Калифорнији које нису пушиле нити користиле лекове и опијате током трудноће.
Током трудноће је у пет наврата мерен ниво стреса, депресије и анксиозности код мајки. Након рођења деце, од којих је 48% било девојчица, а 52% дечака, праћен је њихов развој. Засебно су мерене карактеристике адреналног и гонадалног пубертета, попут раста длачица, промена на кожи, развоја груди или промене гласа. У обзир су узети и други чиниоци који могу да утичу на рано сазревање, попут развода родитеља или економске несигурности.
Након анализе свих података, закључак је био јасан: прворођене девојчице чије су мајке доживеле високе нивое пренаталног стреса сазревале су најбрже.
Еволуцијско прилагођавање и “фетално програмирање”
Ова открића доприносе све бољем разумевању такозваног феталног програмирања – фасцинантног подручја које истражује како стрес и други чиниоци које жена доживљава током трудноће утичу на децу дуго након рођења. “Ово је прво такво откриће и фасцинантно је посматрати га кроз еволуцијски оквир”, изјавила је Моли Фокс, антрополог с УЦЛА-е и једна од ауторки студије.
У разговору за HuffPost, Фокс је појаснила теорију: “Једна од фасцинантних теорија је да фетус у мајчиној утроби добија сигнале о томе какав ће свет бити, а његово тело може флексибилно да прилагоди свој животни циклус како би био оптимално припремљен за услове које очекује”.
За Ј.Л. Волфи, ауторку с почетка приче, налази студије нису изненађујући. “Моја прича је нешто другачија – прави пубертет, а не само адренални, прошла сам с 12 година, иако сумњам да сам доживела рано когнитивно сазревање”, рекла је.
Ипак, друге студије сугеришу да за одговорне најстарије ћерке постоји и награда: истраживање из 2014. показало је да управо оне имају највеће изгледе за успех, док је студија из 2012. открила да прворођени чешће заузимају водеће позиције.
Моли Фокс, која је и сама најстарија ћерка (близанакиња), закључује како је срећна што је рад објављен управо у време кад је културна расправа о овој теми у пуном јеку. “Као једна од најстаријих, мислим да је то посебна улога у свакој породици због потенцијала за блискост с мајком и способности да помогнем у бризи за млађу браћу и сестре”, казала је.
Преузмите андроид апликацију.
