Izložba Branislava Radoševića, umetnika s Petrovaradinske tvrđave, ovih dana otvorena, projekat je koji je radio najduže u životu.
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, među bivšim kasarnama, sedam decenija postoji umetnička kolonija, a 21 godinu ovde radi i samostalni likovni umetnik primenjenih umetnosti Branislav Radošević. Ostvario se na multimedijalnom polju, u ilustraciji, karikaturi, dizajnu. Čini to i dalje, a njegova Galerija ITD, ili Institut za transfuziju dizajna, glasi i kao „samostalni proizvođač događaja u kulturi”. Taj „pogon” nalazi se u ateljeu, prvom na koji se nailazi kada se iz podnožja tvrđave popne velikim stepeništem.
Prostor unutra liči, kako to umetnik voli da kaže, na prevrnutu lađu. Ispred se s platoa pruža pogled na Novi Sad, danas Evropsku prestonicu kulture, grad koji je u 19. veku slavljen kao Srpska Atina. Kao likovna tema, Novi Sad je okupacija Radoševića, u čijem ateljeu je sada otvorena nova izložba slika „Srpska Atina između dva veka”.
„Ova priča na zidovima je iz vremena kad lađa nije bila prevrnuta“, kazao je autor na otvaranju izložbe.
Na slikama, rađenim u kombinovanoj tehnici, prizori su ulica, trgova, ljudi i građevina koje su tu i danas, ali i onih kojih više nema. Izložbu je otvorio pesnik i prijatelj umetnika Pero Zubac.
Radošević je za „Politiku” rekao da je to projekat koji je radio najduže u životu. Ispričao je o tehnici rada i zašto je priču o gradu između dva veka morao da prenese kao umetnik, kao nastavak ranijeg ciklusa na istu temu „Poetika novosadskog artefakta”.
„Projekat sam počeo da koncipiram 1981. godine. Znao sam da moram da oživim period Novog Sada, za koji mislim da je zlatan: kad je Novi Sad bio preteča današnje Evrope, kad je gradio jermensku crkvu, jevrejsku, pravoslavnu, katoličku, protestantsku, evangelističku… Sve na čemu danas Evropa insistira, naši preci su imali pre dvesta godina“, kazao je Branislav Radošević.
Za rad je koristio stare fotografije i razglednice, odnosno dokumentaciju koja pamti šta se desilo recimo 1870. godine.
Živih svedoka nema pa je umetnik počeo, kako je rekao, da pravi „svedoke” tog časnog vremena, epohe grada koji je bio, po njegovim rečima, i među prvima u Evropi sa uličnom rasvetom. To je i grad u kome je on odrastao – dodaje, i kao biološko biće i kao umetnik.
„Skupljajući te fotografije i razglednice, primetio sam da na njima nema ljudi. Domet tehnike tog doba to nije dozvoljavao. Bilo je zamućeno, ako se malo mrdnu. Onda sam ja koristio te fotografije kao dokument da su postojale ulice, Dunavsko jezero, Hram Svetog Nepomuka, zgrade kojih više nema, železnička stanica, da je bila ulična rasveta, tramvaj, na struju, što je bilo čudo tog perioda. Kolažirao sam to tako da su se ovi ljudi na mojim slikama prvi put sreli tu“, kaže i dodaje da je oko autentičnog odevanja ljudi i izgleda kočija, zaprega, vozila, sarađivao s kostimografom, odnosno muzejom.
Projekat je nastao, piše u katalogu izložbe, kao umetničko ohrabrenje savremenicima da sačuvaju i unaprede baštinu i kulturne vrednosti koje su nasledili.
Koliko je Novi Sad u tome uspeo, umetnik ne može da komentariše, ali kaže da kultura nisu samo pozorište, izložba ili poezija. U tom svetlu, navodi da je centar grada neprohodan i da se blokiraju veće ulice zbog radova pa se ljudi s jednog kraja grada maltretiraju dok dođu do posla na drugom kraju.
„A to je isto kultura – kultura življenja. O tome neko drugi treba da brine, ja se brinem o ovoj maloj kapi kulture ovde, na tvrđavi. Za 21 godinu uspeo sam da dovedem najčuvenije umetnike regiona“, dodaje.
O tome kako danas žive umetnici s tvrđave, nakon što su 1952. godine došli prvi među njima, kaže – „depresivno”, u odnosu na to kako je bilo kada su tu došli pioniri likovne kolonije poput Boška Petrovića, Jovana Soldatovića, Paje Radovanovića…
„Jako sam im zahvalan, jer tu energiju koju su oni doneli, nova generacija je nastavila – čuvari vatre na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ali sve se promenilo, nema više otkupa muzeja, kad imate izložbe. Živimo u vremenu kada umetnost više nije bitna, kada se deca vaspitavaju da znaju kako izgleda Tijana Ajfon i njena 24 punjača, a ne kako izgleda Mileva Marić, ili Ajnštajn, Tesla, ali jako dobro mogu da prepoznaju Mikija Pčelara. Ekipa oko mog studija se protivi tome, vaspitavamo decu i mlade na skroz drugačiji način“, kaže umetnik.
Preuzmite android aplikaciju.
