Rezultati izbora za američki Kongres i trećinu senata, održani 8. novembra tekuće godine, svakako da nisu oduševili republikance, a pogotovo Donalda Trampa. Iako su republikanci osvojili većinu u donjem domu Kongresa već sada je jasno da će ona biti tesana, a da će u Senatu prevagu ostvariti demokrate. Samim tim, najave iz republikanskog tabora da će na ovim izborima „crveni talas“ preplaviti Ameriku pokazale su se kao netačne.
Demokrate su svakako prošle bolje nego što su istraživanja javnog mnjenja to pokazivala. Ispostavilo se da je njihova taktika stavljanja u fokus predizborne kampanje pitanja identiteta i demokratskih vrednosti bila potpuno ispravna i da im je donela značajne rezultate. Samim tim, moramo potražiti objašnjenje za to kako je moguće da u trenutku kada inflacija raste, a standard pada, ekonomija ostane u senci vrednosno-demokratskih načela tokom predizborne kampanje?
Odgovor se tu nameće sam po sebi i lako ga možemo pronaći u ličnosti Donalda Trampa. Naime, Tramp je na sebe preuzeo ulogu predvodnika republikanaca na ovim izborima. Njegova sveprisutnost u kampanji poprimala je te razmere da smo se ponekad mogli zapitati, imamo li ponovo predsedničke izbore ili se glasa za Kongres.
Očigledno da je Tramp pokušao svojom ličnom popularnošću dati vetar u leđa republikanskim kandidatima i na taj način ih „pogurati“ u trci za donji i gornji dom Kongresa. Naime, Trampova popularnost nije sporna, kao ni činjenica da ni jedan republkikanac trenutno nema tu moć da može mobilisati i ujediniti najširi spektar konzervativne američke javnosti. Uostalom, čak i njegov poraz od Džoa Bajdena na predsedničkim izborima, samo je potvrda te teze. Da, Tramp je tada izgubio, ali je i osvojio najveći broj glasova u istoriji SAD, odmah iza Džoa Bajdena.
Međutim, uporedo sa tim što je Tramp neko ko može dobiti najširu podršku konzervativne američke javnosti, on je verovatno i jedini ko može ujediniti i mobilisati sve struje u protivničkom taboru. Upravo je ličnost Trampa nešto što je i na prethodnim predsedničkim, ali i ovim izborima mobilisalo kako demokratsku partijsku mašineriju, tako i njihove birače.
Demokrate su strahovitom kampanjom demonizacije od Trampa stvorili „najvećeg neprijatelja demokratije“ kojim plaše liberalnu javnost. Nalepili su mu ne samo etiketu ultrakonzervativizma, već i nekog ko je napravio iskorak ka fašizmu. Očigledno da se on te stigme ne može rešiti i da ga ona može koštati dalje političke karijere.
Jer da kojim slučajem nije bilo tog straha od Trampa, teško da bi na ovim izborima pitanja identiteta i stanja demokratije uspela da ekonomske neprilike gurnu u drugi plan.
Samim tim, republikanci se nakon ovih izbora nalaze pred velikom dilemom. Da li je ličnost Donalda Trampa njihova snaga ili teret pod kojim će pokleknuti i na predsedničkim izborima za dve godine. Ime Rona Desantisa republikanskog senatora iz Floride, koji je u toj kolebljivoj državi ostvario ubedljivu pobedu, sve se češće pominje kao bolje rešenje za republikance. I to ne toliko zbog Desantisovog impresivnog rezultata, koji je inače postigao bez jasne podrške Trampa, nego zbog činjenice da njegova pojava, za razliku od Trampove, ne bi mobilisala i ujedinjavala liberalnu Ameriku.
De Santis svakako nije neko ko može dosegnuti broj glasova koji je osvojio Tramp, ali nije ni neko ko će izazvati takav otpor liberalne javnosti i tradicionalnih političkih struktura u zemlji. Samim tim, republikanci lako mogu izabrati liniju manjeg otpora i pokušati da sa umerenijim kandidatom dobiju naredne predsedničke izbore. Upravo zato odluku Trampa da zvanično najavi učešće na narednim predsedničkim izborima ne znači da će on sasvim izvesno i postati kandidat republikanaca. Da se kojim slučajem desio „crveni talas“ i da su republikanci ostvarili dominantnu pobedu, dileme svakako ne bi bilo. Ovako, Trampov ulazak u trku za Belu kuću ostaje da „visi u vazduhu“.
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
