Strah od ruske invazije na Ukrajinu širi se Evropom. Poruke šefova diplomatija sedam ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta (G7) sa nedavnog sastanka u Liverpulu i više je nego jasna. Zapadni saveznici će se svim političkim i ekonomskim sredstvima suprotstaviti eventualnom pokušaju ruske vojne agresije na Ukrajinu.
Strah od ruske invazije je nešto na šta Ukrajina upozorava ne samo u prethodnim nedeljama, već godinama unazad. Praktično od čuvenih dešavanja na kijevskom Majdanu 2014. godine, kada je u revoluciji oboren predsednik Viktor Janukovič i uspostavljena prozapadna vlast.
Ukrajina se od tada suočava sa pobunom proruskog stanovništva u Donbasu i sa ruskom aneksijom Krima.
Svaka veća koncetracija ukrajinskih oružanih snaga, prema ova dva krizna područja, neminovno je povlačila i raspoređivanje ruskih trupa naspram njih. Upravo smo zato, u prethodnom periodu, bili svedoci opasnosti od eskalacije sukoba. Kada se na terenu, jedni nasuprot drugih, nalaze raspoređene desetine hiljada vojnika, dovoljna je samo iskra pa da se plamen sukoba raspali.
Međutim, sada je situacija delimično drugačija.
Ponovo se govori o Ruskoj invaziji Ukrajine, ali postaje očigledno da je pozadina te priče ipak nešto drugačija.
Odnosno, ovaj put deluje da se tenzije podižu, ne zbog eventualnog ukrajinskog napada na Donbas ili Krim, već zbog pitanja trajnog raspoređivanja NATO snaga u toj zemlji.
Naime, nije tajna da Ukrajina želi članstvo u toj najmoćnijoj zapadnoj vojnoj alijansi. Ali, uzevši u obzir rusko protivljenje tome, kao i činjenicu da Ukrajina ima nerešen teritorijalni spor sa svojim moćnim susedom na Istoku, tako nešto je malo verovatno. NATO države su svesne da bi formalnim prijemom Ukrajine u svoje redove ušli u otvoren sukob, možda i oružani, sa Moskvom. Većini evropskih zemalja tako nešto nije prihvatljivo.
Doduše, neke zemlje poput Poljska, Litvanija, Letonija i Estonija, podržavaju ulazak Ukrajine u NATO.
Ali u tom stavu su usamljene. Kako sada stvari stoje, po tom pitanju, čak ni SAD nisu spremne na neki ishitren potez.
Zato, usled ne mogućnosti da se zauzme jedinstven stav po pitanju ukrajinskog članstva u NATO-u, deluje sve izvesnije da bi zapadne sile mogle pribeći jednom „Solomonskom rešenju“. Naime, ruski mediji upozoravaju da će Ukrajina krenuti putem Litvanije, Letonije i Estonije. Tačnije, da će pod parolom zakona o planiranim vojnim vežbama za narednu godinu, omogućiti trajno prisustvo NATO snaga na svojoj teritoriji.
U praksi to znači da Ukrajina neće postati deo NATO-a, ali će se NATO snage u toj zemlji smenjivati na određeni period, a sve pod parolom brojnih zajedničkih manevara sa ukrajinskom armijom.
Time bi prisustvo NATO-a, u toj zemlji, suštinski postalo trajna kategorija, iako to nikad tako ne bi bilo rečeno.
Pravni osnov bio bi pronađen upravo u tome što bi pomenuti Zakon bio svake godine donošen. I to u takvom formatu da može opravdati prisustvo značajnih stranih trupa na ukrajinskoj teritoriji.
Rusija bi bila izrazito nezadovoljna takvim scenariom. NATO bi nastavio da se šire na Istok, čemu se Kremlj odlučno protivi. Upravo zbog toga, koncetracija ruskih trupa prema Ukrajinskoj granici, ima ulogu odvraćanja. I to ne samo od neke eventualne akcije ukrajinskih vlasti prema Donbasu, već od trajnog raspoređivanju NATO trupa u zemlji koja se smatra „mekim trbuhom Rusije“.
Koliko će Rusija u svojoj nameri uspeti, zavisi od više faktora. Na prvom mestu od odlučnosti političkog Zapada da u istraje u ideji vojnog širenja na Istok. A pošto deluje da je to strateški cilj NATO-a, teško je za očekivati da uskoro, i na duži period, dođe do deeskalacije na granici Ukrajine i Rusije.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
