Situacija u regionu zapadnog Balkana je i više nego napeta. I nije to posledica samo poslovično zategnutih odnosa između naroda i država na ovim prostorima, već nečeg mnogo značajnijeg. Svedoci smo užurbanih priprema za snažnu diplomatsku inicijativu, koja bi mogla obeležiti narednu godinu. Naime, deluje sve izvesnije da će SAD preuzeti „glavnu reč“ na Balkanu, sa ciljem da se pitanje statusa Kosmeta i funkcionalnosti BiH konačno reši. Upravo zato odnosi u regionu su uzavreli, a posmatrači i akteri dešavanja u BiH ne libe da istaknu kako je tamošnja društvena atmosfera gora nego početkom poslednje decenije prošlog veka.
Sarajevska politička elita je svesna važnosti događaja koji slede. Bošnjački prvaci u BiH su već duže vreme u stanju pojačane diplomatske aktivnosti, sa zadatkom da narednu godinu dočekaju na što boljim pregovaračkim pozicijama.
Jasna su dva pravca strategije muslimanskog faktora u BiH.
Prvi, pod parolom građanske države, insistiraće na derogiranju nadležnosti Republike Srpske i što većem stepenu njenog potčinjavanja institucijama BiH.
Drugi pravac, biće baziran na narativu o genocidu u Srebrenici.
Naime, Muslimani će insistirati na političkoj konstrukcija da je srpski entitet nastao na zločinu, što implicira da isti treba ukinuti kao tekovinu genocida. Prethodnih meseci, upravo zato, bili smo svedoci aktuelizacije te teme u regionalnoj javnosti.
Srpska strategija je takođe jasna i baziraće se na odbrani Dejtonskog sporazuma.
Odnosno, insistirajući na poštovanju tog akta, koji predstavlja pravni temelj BiH, Republika Srpska će braniti svoje stečene ingerencije. Posebno u svetlu činjenice da Dejtonski sporazum podrazumeva nizak stepen nadležnosti zajedničkih institucija, što Srbima svakako ide na ruku.
Zato je Dodikova odluka o donošenju zakona, kojima bi se vratile „izvorne“ nadležnosti RS, nešto što predstavlja srpsko pozicioniranje pred možda i sudbonosne događaje.
Hrvatska strategija trećeg entiteta, takođe nije nepoznanica, a izmena izbornog zakona predstavlja polaznu osnovu za njeno sprovođenje. Sada je i više nego očigledno da će kroz reformu izbornog zakonodavstva Hrvati pokušati da definišu svoju ne samo političku već i teritorijalnu posebnost u BiH.
Nije tajna da je želja hrvatskog političkog vođstva u BiH da zvanični Zagreb konačno napusti zablude o zajedničkom muslimansko – hrvatskom entitetu. Odnosno, da u buduće bezrezervno insistira na formiranju zasebnog hrvatskog teritorijalno – političkog subjekta u BiH.
Sprovodeći uporednu analizu planova i ciljeva tri najbrojnija naroda u BiH, lako uočavamo da se interesi Srba i Hrvata u najvećoj meri poklapaju. Logično, time se otvara pitanje njihove saradnje u cilju sprečavanja unitarizacije BiH?
Nedavni dolazak Čovića u Beograd i odlazak Dodika u Zagreb, potvrđuju da se na tom planu nešto dešava. Srbija i Hrvatska su garanti Dejtonskog mira i samim tim, ne mogu se isključiti iz bilo kakvih razgovora o preuređenju BiH. Sem toga, rigidni stav Muslimana je nešto što Dodika i Čovića tera na savez, a Beograd i Zagreb, uprkos generalno lošim odnosima, na saradnju.
Takođe, na vlasti u Zagrebu je desničarska koalicija, u kojoj dominiraju zagovornici hrvatskog entiteta u BiH, što pomenutu saradnju čini još realnijom.
Međutim, nikako ne smemo zanemariti činjenicu da u Zagrebu postoji i jak politički blok, koji protežira savezništvo sa muslimanima.
Čak i pod cenu pravljena značajnih ustupaka. Pre svega to je levičarski intelektualni i politički kružok, okupljen oko bivšeg hrvatskog predsednika Stjepana Mesića. U krugu tih istomišljenika dominira stav da Hrvati, kao malobrojniji od druga dva konstitutivna naroda u BiH, jedino preko Muslimana mogu kontrolisati tu državu. Odnosno, na tom prostoru suzbijati, za njih najopasniji, srpski uticaj.
Takođe, nikako ne smemo zanemariti ni činjenicu da zvanični Zagreb nikada nije pokazao dovoljno snage da se odupre odlučnom pritisku iz Vašingtona ili Berlina. Hrvatska je, svojim sunarodnicima u BiH, već poručivala, da je njihov glavni grad Sarajevo i da tu moraju tražiti rešenje za svoje probleme.
Posebno je to bilo aktuelno uoči ulaska Hrvatske u EU. Zato, bez obzira što je sadašnja realnost drugačija i što je Republika Hrvatska postala punopravna članica EU, ne možemo biti sigurni da je i njihov autoritet prema stranim centrima moći ojačao.
Ukoliko SAD i EU budu insistirali na sporazumu Muslimana i Hrvata u BiH, zarad jedinstvenog pritiska na Republiku Srpsku, „iznenadna“ kooperativnost u Zagrebu prema takvoj ideji nikog ne treba da iznenadi.
U tom slučaju, izdaju interesa svojih sunarodnika u BiH, hrvatski desničarski krugovi, opravdali bi potrebom čuvanja čvrstog savezništva sa zapadnim partnerima. Uostalom, sličan scenario smo već imali priliku da vidimo tokom rata u BiH. Sklapanja Vašingtonskog sporazuma 1994. godine između Muslimana i Hrvata, vrhunski je dokaz ispravnosti pomenute teze.
Savez između Srba i Hrvata, samim tim, može da ima isključivo taktički karakter. Za stratešku saradnju potreban je mnogo više poverenja, ali, što je možda i važnije, značajno veći stepen autonomnosti u hrvatskom spoljnopolitičkom delovanju. Što je malo verovatno da ćemo videti.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde
Preuzmite androidaplikaciju.
