Хенрија Кисинџера не називају случајно доајеном светске дипломатије. Овај искусни амерички дипломата, за својих 99 година живота, био је сведок, а неретко и актер, свих најважнијих спољнополитичких криза у другој половини XX и првим деценијама XXI века.
Самим тим, када човек тог угледа и утицаја да своје мишљење о рату у Украјини, тренутно најважнијем питању у међународној геополитичкој арени, оно мора привући посебну пажњу светске јавности.
Међутим, једно је интересовање медија, лаичке, па и стручне јавности за мишљење Кисинџера, а нешто сасвим друго је то колико су они који одлучују о судбини света спремни да га саслушају. Јер, немојмо заборавити, Кисинџер је не тако давно, марта 2021. године, већ упозоравао да свет иде ка катастрофи. И тада као и данас нудио је решења, али није имао ко да га чује.
Наиме, Кисинџер је на скупу у организацији Четам хауса, угледног британског тинк-тенка, упозорио да се свет налази пред великим изазовима и да међународне околности неодољиво подсећају на оне уочи Првог светског рата.
Искусни дипломата тада је добро детектовао кључни глобални проблем, а то је рушење постхладноратовског поретка. Униполарни свет, оличен у Пакс американи, пред нашим очима престао је да постоји, а нови светски поредак још се није могао ни назрети.
Кисинџер је неко ко добро разуме да такви епохални процеси не могу проћи без великих потреса. Зато је и предложио да се САД и Кина, две најмоћније земље света, директно договоре о новој архитектури међународних односа. На тај начин спречило би се унилатерално деловање сваке силе понаособ. Могућност избијања великог глобалног сукоба, који су се у тим ситуацијама у прошлости неретко дешавали, свела би се на минимум. Истовремено, директна комуникација између најмоћнијих глобалних играча била би успостављена, интересне сфере подељене, а коегзистенција у биполарном свету општеприхваћена реалност.
Међутим, тада је јавност са великом пажњом саслушала Кисинџера, али најистакнутији светски званичници на Западу као да нису желели да га чују.
„Јастребови у Вашингтону“ већ су донели одлуку да са Кином нема мирне коегзистенције и да на светском трону може бити само једна земља. Чак су одбацили и политику, рекао бих разумније струје у Вашингтону, да пре обрачуна са Кином, треба постићи неку врсту договора са Русијом. Односно, утврдити споразум о савезништву са Кремљом или бар о томе да ће Русија у том сукобу остати по страни.
Одласком Трампа из Беле куће та умеренија струја је устукнула пред онима који су одлучили да Русију потпуно економски и војно сломе, а да се затим устреме на Кину. Зато је предлог председника Путина, из децембра месеца 2021. године, да се направи споразум Русије и Запада о новој европској безбедносној архитектури глатко одбачен.
Кисинџер је у тренутним околностима, а у оквиру разговора организованих на Светском економском форуму у Давосу, изнео ново упозорење, али и понудио решење везано за тренутну кризу.
Упозорење се своди на то да је остало веома мало времена да се спречи ескалација сукоба и да уколико се у наредних пар месеци не пронађе мирно решење, овај рат ће попримити шири, а можда и глобални карактер. Такође, Кисинџер изнео став да Русија не сме бити поражена у овом сукобу, а Украјина, самим тим, мора бити спремна да се жртвује и направи уступке Кремљу. Такође, истакао је да та земља, у будуће, мора остати неутрална. Тачније Украјина мора бити својеврсна тампон зона између НАТО-а и Русије.
Управо ту долазимо до оног кључног питања из наслова овог блога, а то је: слуша ли ико Хенрија Кисинџера? Нажалост делује да га слушају само они који не одлучују, док су они који воде САД-е свој пут већ изабрали. Они Кисинџерове савете нису ни раније желели да чују па је тешко за очекивати да ће га послушати сада. За њих ту компромиса нема, Русија мора доживети колапс јер је то предуслов за прелазак у другу и важнију фазу њихове стратегије, а то је обрачун са Кином.
Уколико у томе не успеју, а све су прилике да ће Русија преживети овај удар, свет ће ући у нови хладни рат.
У том случају стратези у Вашингтону могли би само кориговати своју тренутну политику. Односно, прескочити ту прву фазу и уместо са сваком понаособ ући у сукоб са Русијом и Кином заједно. Као што данас покушавају да изолују Русију никог не треба да изненади уколико жртва такве политике Запада постане и Кина. Уосталом, Бајденова порука са недавне дипломатске турнеје по Азији, да ће САД чак и оружано бранити Тајван, представљају својеврсну најаву таквог сценарија.
Чини се да би Запад у том случају „загризао превелик залогај“ и да би у новом хладном рату остали усамљени. Већи део света, како сад ствари стоје, под паролом неутралности избегао би да следи западне савезнике. Америчка стратегија сламања Русије и Кине, у том случају, доживела би потпуни фијаско и свела би се искључиво на покушај успоравања њихове даље експанзије. Чак би се та политика изоловања Москве и Пекинга могла као бумеранг вратити онима који је промовишу.
Очигледно је да се овакав сценарио може избећи, само треба саслушати, али и послушати Кисинџера.
Међутим, времена је све мање, а самим тим и простора за оптимизам. Садашње америчко руководство понаша се као да га инерција офанзивне политике ка Истоку, без обзира на цену, гура у продубљивање сукоба.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
