Почетна > Блог
Блог Свет

Срђан Граовац: САД, Русија и преговори који следе

Готово сви утицајни светски медији, који се баве међународним дипломатским односима, пренели су вест о томе да ће се 10. јануара наредне године организовати састанак дипломатских представника Руске федерације и САД.
Фото: Градске инфо

Такође, најављује се да је то тек почетак и да ће непосредно након тог сусрета уследити даљи разговори између две стране, а са циљем да се смање тензије на релацији НАТО – Русија.

Непосредни повод најављених сусрета је напета ситуација на граници Украјине и Русије, као и учестали наводи у западној јавности да Русија припрема војну интервенцију против свог суседа. Наравно да није било тешко претпоставити да је Украјина у овом случају само повод за подизање тензија између западних сила и Русије. Прави узроци тренутне кризе много су дубљи и њихова суштина лежи у плановима НАТО-а да се прошири на Исток.

Није тајна да Русија ту експанзионистичку политику Запада доживљава као акт агресије, Односно, јасан показатељ да САД, са својим савезницима, тежи успостављању контроле над њиховом земљом. Украјина, као и друге државе са постсовјетског простора, у тој геополитичкој игри Москве и Вашингтона само је један од пиона. Земља преко које се и једни и други боре за стратешку контролу простора и боље позиционирање на геополитичкој мапи света.

Међутим, руски председник Владимир Путин, још средином децембра 2021. године, изашао је са својим предлогом о „узајамном гарантовању безбедности у Европи“. Суштина споразума је веома јасна.

Русија тражи гаранције од САД-а да се НАТО неће ширити даље на Исток, односно на земље бившег СССР-а. Исто тако, руски предлог иде у правцу тога да се спречи распоређивање ракета, средњег и кратког домета, чији радијус кретања може угрозити једну или другу страну. Односно, чије распоређивање НАТО земље или Русија могу доживети као претњу по сопствену безбедност.

Из овог руског плана види се јасна жеља Кремља да дође до деескалације напетости на Старом континенту. Русија поново шаље јасну поруку политичком Западу да је постсовјетски простор њихово двориште и да су под сваку цену спремни да га бране. Међутим, исто тако из Путиновог предлога можемо уочити намеру да се спречи даље продубљивање кризе. Очигледно је да руска страна тежи споразуму на бази смањења војног присуства и заустављања даљег војно – политичког ширења НАТО-а на Исток.

Колико је овакво решење прихватљиво за САД и њихове европске савезнике, е то је већ друго питање.

Европљанима би вероватно највише одговарало споразумевање две стране, јер се конфликт одиграва управо на њиховом континенту. Самим тим, свака додатна ескалација само би продубила енергетску кризу, што би ионако неповољне економске прилике на Старом континенту учинило још тежим. Зато је притисак из ЕУ на званичнике у Вашингтону, да се учини искорак ка стабилизацији односа са Русијом, свакако нешто на шта званична Москва рачуна. Међутим, познајући америчку дипломатију то свакако неће мењати њене приоритете.

Геополитички стратези у Вашингтону другачије размишљају од својих европских колега. Последице ове кризе сноси пре свих ЕУ, док је потенцијална штета за америчку економију минимална. Такође, тренутно су Американци ти који „доминирају“ у Кијеву, односно они су у офанзиви. Русија је, са друге стране, принуђена да се брани, а Путинов предлог о споразуму НАТО – Русија само је потврда те тезе.

Због свега наведеног тешко је за очекивати да се САД тек тако одрекну своје стечене позиције и признају Русији право на превласт у Украјини.

Уосталом, тиме бе само обезвредили тековине своје досадашње политике, а председник Бајден би се нашао под још јачим притиском унутар САД-а. Наиме, траљаво организовано повлачење из Авганистана америчка јавност још није заборавила. Самим тим, сваки договор са Путином, који би укључио макар и минималне уступке Кремљу, могао да се тумачи као доказ слабости садашње америчке администрације.

Зато од преговора у јануару не треба очекивати превише. Тачније већ сада можемо предвидети да ће се две стране сложити око тога да се не слажу, и да ће морати наставити дијалог. Свакако да у тренутним, изразито напетим, околностима ни то није лоша опција. Јер, сваки разговор је нешто што смањује тензију, а опасност од ратног решења своди на минимум.

 

Аутор: Срђан Граовац

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:

Srđan Graovac: Srbija i SAD – 140 godina diplomatskih odnosa

Преузмите андроид апликацију.