Turskoj je geopolitička pozicija uvek davala posebnu važnost. Činjenica da se ta zemlja nalazi između tri geostrateški važna i politički osetljiva prostora, Balkan, Kavkaz i Bliski istok, govori sama za sebe. Zato je ta država uvek igrala važnu ulogu u međunarodnoj politici, bilo kao velika sila u zlatno doba moćnih sultana iz Osmanlijske dinastije, bilo kao važan saveznik drugih velikih globalnih igrača tokom XIX i XX stoleća.
Ruski planovi u XIX veku o izlasku na topla mora vodili su preko Bosfora, jedinog prolaza iz Crnog u Mramorno more. Nad tim strateški važnim moreuzom bdi Istanbul, tadašnja prestonica Osmanlijskog carstva, a sada najveći ekonomsko – kulturni centar moderne Turske.
Ruskoj crnomorskoj floti to je predstavljalo jedini put ka Sredozemlju i uključivanju u trku za dominacijom nad Južnom Evropom i Severnom Afrikom.
Pošto zapadne sile nisu želele još jednog opasnog rivala na tom prostoru, Turska im je postala najbliži saveznik u politici obuzdavanja narastajuće moći carske Rusije.
Tokom Hladnog rata, Turska je zadržala pomenutu geopolitičku ulogu. Kao članica NATO-a predstavljala je istaknutog američkog saveznika na polju suzbijanja globalnog komunizma generisanog iz Moskve. Nakon pada Berlinskog zida i sloma SSSR-a, Turska je ostala u senci svog saveznika SAD, novog globalnog hegemona.
Američki uticaj u Turskoj, ostvaren u drugoj polovini XX veka, vremenom je postajao sve snažniji, posebno tokom poslednje decenije prošlog milenijuma. Privreda Turske, njen bankarski sistem, finansijski tokovi, a naročito vojno – bezbednosni sektor stavljeni su pod snažan američki nadzor. Samim tim, suverenitet Turske u najmanju ruku postao je ograničen.
Međutim, Erdogan je tu realnost odlučio da menja. Dolazeći na vlast 2003. godine i to iz „duboke“ opozicije, pokazao je jasnu nameru da svoju domovinu emancipuje od strane dominacije.
Kako je postepeno jačala ekonomska moć Turske, tako je potiskivan američki uticaj. Naročito je to bilo izraženo u kadrovskoj politici, gde je turski premijer, a posle predsednik, na ključnim mestima u državnom aparatu postavljao sebi lojalne ljude. Zahvaljujući tome, Erdogan se osetio sigurnim i dovoljno snažnim sa dosta više samopouzdanja nastupa u međunarodnoj geopolitičkoj areni.
U Vašingtonu nisu sa simpatijama gledali na dešavanja u Ankari. „Kap koja je prelila čašu“ predstavljala je momenat kada su Turci odbili da uđu u „klinč“ sa Rusima u Siriji.
Naime, nakon dešavanja na kijevskom Majdanu 2014. godine, Amerikanci su Rusima već otvorili jedan „front“ u Ukrajni. Samim tim, bio im je potreban i drugi front u Siriji, kako bi se snaga „ruskog medveda“ podelila i iscrpela. Erdoganova Turska je upravo tu trebala da odigra ključnu ulogu. Tačnije, SAD su planirale da iskoriste moćne turske vojne kapacitete kako bi za njih obavili taj “prljav posao“, u Siriji.
Međutim, Erdogan tu glavnu rolu za Amerikance nije želeo da odigra. Dobro je razumeo da bi se otvoren sukob sa Moskvom za njegovu zemlju katastrofalno završio, a nikakva realna korist ne bi bila ostvarena.
SAD su zato zaigrale na poslednju kartu i pokušale da iskoriste određene krugove u turskoj vojsci za rušenje Erdogana. Inače, vojska je čuvar sekularne Turske i institucija koja je neretko igrala ključnu ulogu u političkim tokovima te zemlje.
Međutim, spletom okolnosti, ni taj američki scenario se nije realizovao. Erdogan je preživeo pokušaj vojnog udara. Neuspeh julskog puča iz 2016. godine predstavljao je presudni moment za američko – turske odnose. Nakon toga ništa više nije bilo isto. Erdogan je iskoristio tu okolnost da se obračuna sa velikim brojem potencijalnih neprijatelja i proameričkim strukturama u državnom aparatu, a naročito u vojsci i bezbednosnim službama.
Nakon toga, bilo kakav moralni obzir turskog predsednika prema višedecenijskom savezniku prestao je da postoji. Odluka Turske da od Rusije kupi raketni sistem S 400, predstavljala je najavu nove, suverene Turske u globalnoj geopolitičkoj areni.
Erdogan je taj čin kupovine oružja od Rusije stavio na pijadestal jednog od najvažnijih događaja za njegovu zemlju još od Ataturkove revolucije. Time je svima jasno stavi do znanja da je Turska povratila suverenitet i da više neće biti ničija marioneta u međunarodnoj politici.
Naravno, to ne znači da će SAD i Turska postati „večni“ neprijatelji.
Uostalom, u međunarodnim odnosima takva kategorija ne postoji. Amerikanci će pokušavati i pokušavaju da destabilizuju Erdoganov režim, nadajući se njegovom porazu na izborima i dolasku na vlast u Ankari njima kooperativnijih struktura.
Ekonomski pritisak je, u datim okolnostima, svakako američko najjače oružje. Međutim, isto tako, bude li zajedničkog interesa dve države će se ponovo politički približiti. Jedino što će ostati kao trajna kategorija, bar dok je Erdogan lider Turske, to je da njegova zemlja neće biti ničija moneta za potkusurivanje.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde
Preuzmite android aplikaciju.
