Sastanak predsednika Srbije i Rusije, Aleksandra Vučića i Vladimira Putina novembra ove godine u Sočiju, ponovo je otvorio pitanje političkih odnosa između dve države u godinama i decenijama koje dolaze. Energetsko pitanje je svakako dominiralo u razgovoru dva lidera, što je posledica gasne krize u Evropi, ali nesumnjivo su razmatrane i druge značajne teme. Uzevši u obzir kriterijume važnosti i aktuelnosti, izdvaja se pitanje rešavanja gorućih političkih problema na Balkanu, kao i ruskog učešća u istom.
Nije tajna da su dva politička žarišta sa najvišim potencijalom eskalacije u našem regionu južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija i Bosna i Hercegovina. Kako sada stvari stoje ova pitanja su već otvorena, a naredne godine će biti dodatno aktuelizovana.
Napeta situacija u regionu, pretnje ratom u BiH, oružani incidenti na KiM, kao da predstavljaju tenzičnu najavu možda i sudbonosne godine za Balkan. Uostalom, dolazak novih, starih američkih diplomata zaduženih za Jugoistok Evrope, govori u prilog tome da se „nešto kuva“ i da će Amerikanci u to svakako biti uključeni.
Najave da će administracija predsednika SAD Džozefa Bajdena, jednom snažnom diplomatskom ofanzivnom na Balkanu, pokušati da reši ove istorijske balkanske sporove, svakako nisu bez osnova.
Američka diplomatija bi svom predsedniku time obezbedila jedan značajan uspeh na spoljnopolitičkom planu. A uzevši u obzir biografije američkih diplomata, zaduženih za ovaj region, možemo pretpostaviti da njihova ponuđena rešenja neće biti u skladu sa srpskim nacionalnim interesima.
U takvoj situaciji Srbija mora da traži saveznike na Istoku, kako bi taj očekivano snažan pritisak sa Zapada neutralisala ili bar ublažila. Upravo zato, poseta predsednika Vučića Rusiji na samom kraju 2021. godine ima poseban značaj.
Da, energetska pitanja su veoma bitna, ali kada se susrećete sa jedni od tri najmoćnija čoveka na svetu, a ruski predsednik to svakako jeste, onda to nosi i posebnu političku težinu. Naročito u ovom delikatnom momentu za naš region.
Rusija se svojom principijelnom pozicijom, oko poštovanja međunarodnog prava, nametnula kao ključni srpski saveznik.
Rezolucija 1244 i Dejtonski sporazum predstavljaju temelj sa koga se gradi dalja ruska politika u regionu. Pošto je u vitalnom nacionalnom interesu srpskog naroda poštovanje ova dva međunarodna akta, savezništvo dve države je došlo kao logičan sled događaja.
Međutim, čvrsto vezivanje ruske diplomatije za ova dokumenta govori nam još nešto. Ruska politika na Zapadnom Balkanu dobrim delom se manifestuje kroz Organizaciju Ujedinjenih Nacija. Tačnije, Rusija svoj uticaj u Savetu bezbednosti OUN koristi, kako bi očuvala svoje prisustvo na Balkanu. Pošto su OUN, ugledne organizacije, ali bez dominantnog uticaja u međunarodnim odnosima, postaje nam jasno da je moć Rusije u ovom regionu značajno ograničena.
Svakom ko iole prati geopolitičke tokove jasno je da proces potiskivanja Rusije sa Balkana traje od pada Berlinskog zida.
U najvećoj meri zapadne sile su u tome uspele, a prijem Rumunije i Bugarske u NATO i EU, predstavlja trijumf te politike. Zapad je time zaokružio Balkan kao svoju sferu dominacije.
Rusiji je, samim tim, ostao samo Zapadni Balkan, kao jedini prostor gde je njen politički uticaj i dalje respektabilan. I to najviše preko srpskog faktora i činjenice da je Rusija brana afirmaciji samoproklamovane kosovske nezavisnosti i bosanskohercegovačke unitarizacije.
Upravo zato, SAD su toliko zainteresovane za što skorije rešavanje prilika u BiH i na Kosmetu. Ukoliko bi u tome uspeli, pokidali bi „najčvršću nit“ koja danas vezuje Srbiju i Rusiju. A zvanična Moskva time bi izgubila i poslednju političku polugu na ovom prostoru.
Rusija zato ni nema interesa da se stavi tačka na istorijske konflikte na Balkanu, jer bi time i njena pozicija bila dodatno oslabljena.
Samim tim, izjave da će zvanična Moskva podržati svako rešenje za KiM, sa kojim se saglasi i Srbija, možemo razumeti uslovno. Pre svega kao iznuđen diplomatski potez.
Sa druge strane, tvrdnje da će Rusija trgovati sa Zapadom, praveći ustupke na Balkanu zarad ostvarenja interesa na za nju svakako interesantnijem postsovjetskom prostoru, možemo smatrati krajnje nerealnim.
Naime, nemojmo preceniti značaj Balkana, kako za Rusiju tako i za politički Zapad. Isto kao što je Rusiji važniji prostor bliži njenim granicama, tako je to bitnije i zapadnim silama. Ili najjednostavnije rečeno, Ukrajina kao „meki trbuh“ Rusije je važnija i Kremlju i Vašingtonu od BiH i Kosmeta zajedno.
Sledstveno tome, možemo zaključiti da je bilo kakva trgovina na tom planu isključena.
Srbija se zato u potpunosti može osloniti na jasnu političku podršku iz Kremlja, jer Rusija drugu opciju na ovom prostoru ni nema. U godini velikih izazova, koja neumitno dolazi, to je izuzetno važno znati. Razlog te podrške ne leži u slovenskom bratstvu, ili zajedničkoj nam pravoslavnoj veri, već kako je to kroz istoriju obično i bilo, u interesima koji se neretko poklapaju.
Vreme je pokazalo da zapadne sile, uprkos dominantnoj poziciji u našem regionu, bez sporazumevanja sa Rusijom mogu nametati određena rešenja, ali ih ne mogu pretvoriti u trajnu kategoriju. Za Srbiju to može predstavljati ključni adut kada političko „nadmudrivanje“ sa SAD dobije na intezitetu.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite androidaplikaciju.
