Moram priznati da spadam u grupu onih koji su, blago rečeno, bili iznenađeni odlukom državnog vrha Ruske federacije da krene u vojnu invaziju Ukrajine.
Iako su to mnogi zapadni zvaničnici najavljivali, iako su o tome mediji u Evropi i SAD mesecima unazad pisali, bio sam ubeđen da ruski predsednik dodatno zateže situaciju isključivo iz taktičkih razloga, a u sklopu pregovora koje vodi sa zemljama NATO-a.
Posle odluke Vladimira Putina da prizna nezavisnost Donjecka (DNR) i Luganska (LNR) moglo se očekivati da će ruske trupe ući u te oblasti. Pre svega kako bi izvršile dodatni pritisak na Ukrajinu i Zapad sa ciljem da budu kooperativniji prema ruskim interesima. Međutim, nakon tog oštrog političkog manevra manifestovanog u ponedeljak, već u ranim jutarnjim časovima u četvrtak počela je ruska invazija na Ukrajinu.
Time se otvara pitanje, da li je Putin Zapadu dao dovoljno vremena, manje od 72 časa, da odgovore na njegov ultimatum?
Mislim da je tu odgovor jasan. Jeste! Međutim, kompromis između dve strane se očigledno nije mogao pronaći. Uostalom Putin, koji direktno učestvuje u tim razgovorima, to je najbolje mogao da razume i predvidi. Zato se priznanje nezavisnosti DNR i LNR svelo na poslednji i ispostavilo se ultimativan politički potez Kremlja od koga ni sami Rusi nisu mnogo očekivali.
Sada je svima jasno da su ta skoro dva i po dana, od ponedeljka popodne do četvrtka rano izjutra, bili poslednja prilika da se nađe mirno rešenje. Pošto je Rusija već uveliko bila spremna za invaziju. Sa druge strane, deluje da ostatak sveta ili bar laička javnost, Putinovu odluku od ponedeljka nije tumačila, a ni razumela, kao ultimatum.
Jedno od najčešćih pitanja je zašto se Rusija u ratno rešenje upustila baš sada, a ne osam godina ranije, kada je nasilno menjana vlast u Kijevu?
U pravnom smislu tada bi, pred svetskom javnošću, vojnu intervenciju bilo značajno lakše opravdati nego sada. Međutim, očigledno da je u tom istorijskom trenutku preovladalo mišljenje, da se prozapadne strukture ne mogu duže zadržati na vlasti u Ukrajini. Odnosno, da će suočene sa brojnim ekonomskim i političkim izazovima ubrzo pokleknuti i ponovo se okrenuti Moskvi. Međutim, to se nije desilo.
Novi vlastodršci u Kijevu ne samo da su opstajali na vlasti, već su potpuno marginalizovali sve proruske strukture u zemlji. Rusofobija je postala sastavni deo političkog narativa u Ukrajini, a rat na istoku zemlje poslužio im je kao najbolji oslonac za kreiranje takve političke agende.
Sem toga, Rusiji je očigledno trebalo još vremena da se ekonomski stabilizuje. Tada se nisu ni mogle jasno sagledati posledice zapadnih sankcija po ekonomiju Rusije.
Takođe, Rusija je u međuvremnu značajno ojačala svoje vojne potencijale, modernizovala oružane snage i kroz brojne manevre uvežbavala svoje trupe. Naravno, nikako ne smemo zanemariti ni to da je Rusija tada bila ključni akter sukoba u Siriji i da je verovatno želela da igra na sigurno. Odnosno, da izbegne rat na dva fronta.
Suštinski, sagledamo li sve pomenute činjenice, možemo zaključiti da je bez obzira na ovu iznenadnu akciju Rusije, Vladimir Putin pre svega oprezan političar.
Očigledno da se odlučio na ratnu opciju tek onda kada je rizik od neuspeha sveo na minimum. Upravo je to ta ključna činjenica koja je presudila da Rusija sada krene u invaziju.
I nije to strah od članstva Ukrajine u NATO-u, jer je to je bilo gotovo neizvodljivo. Već jasna svest o tome da se u Kijevu duboko ukorenio jedan antiruski establišment nespreman na kompromis sa Moskvom. Takav režim Ukrajinu je postepeno pretvarao u bastion rusofobije, a potencijalno i u bazu za dalje delovanje zapadnih sila protiv Rusije. Kremlj je to predugo tolerisao, a procena ruskog predsednika i njegovih saradnika bila je da to više ne mora niti sme.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
