Ruska federacija je 21. februara 2022. godine priznala samoproklamovane Donjecku (DNR) i Lugansku (LNR) republiku kao nezavisne države.
Čini se da je višemesečna nanovo zaoštrena kriza oko Ukrajine tim činom došla u svoju akutnu fazu. Logično, postavljaju se pitanja, šta je ruski predsednik time hteo da postigne, kakav će biti odgovor Zapada, a kakav Ukrajine i šta možemo očekivati da će se po pitanju ove krize dalje dešavati?
Hajde da krenemo od Zapada, pošto je to možda i najlakše proceniti. Naime, lideri NATO zemalja nisu krili da će u slučaju vojne invazije Rusije na Ukrajinu stati na stranu Kijeva. I ne samo to, već da će Kremlj platiti previsoku cenu za jednu takvu avanturu. Naravno, materijalnu cenu, pošto zvaničnici zapadnih država nikada nisu ni najavljivali da bi mogli podržati ukrajinsku vladu oružjem.
Samim tim, ono što sledi kao taj oštar, snažan i jedinstven odgovor Zapada jeste novi paket sankcija zvaničnoj Moskvi.
Međutim, svakako ne totalnih, onih koje bi isključile Rusiju iz svih ne samo političkih, već i ekonomskih, sportskih i kulturnih svetskih tokova. Pooštravanja sankcija, samim tim, neće presudno uticati na promenu situacije oko i u Ukrajini, već će više biti manifestacija NATO država u pravcu toga da domaćoj i Ukrajinskoj javnosti pokažu kako ipak nešto čine. Svakako da je to jasan signal da zapadne zemlje nemaju nameru da zatvore sva vrata za dalje razgovore sa Rusijom i da ovo odluku ruskog predsednika ne znači da je „prešao Rubikon“.
Putin, sa druge strane, odlukom o priznavanju DNR i LNR faktički ništa nije značajnije promenio na terenu.
Teritorije pod kontrolom proruskih snaga to i ostaju, a dolazak zvaničnih ruskih oružanih snaga ne menja činjenicu da su one tamo kroz dobrovoljačke odrede i onako u dobroj meri bile prisutne. Eventualno, sada se svaka akcija ukrajinskih snaga bezbednosti prema pobunjeničkim oblastima može smatrati i napadom na rusku vojsku, pa samim tim, daje se veći manevarski prostor Rusiji za vojnu intervenciju u budućnosti. Mada, da je volja za ratom u Moskvi postojala teško da bi je išta sprečilo da tim putem krene i do sada.
Suštinski, deluje da ovom akcijom Putin više šalje poruku sopstvenoj javnosti, da je snažan nacionalni lider koji ima nameru da vodi računa o svojim sunarodnicima, ma gde da oni da žive.
Takođe, na ovaj način Putin pokušava da tvrdom nacionalnom jezgru ruskog društva, ali i političkim strukturama takvih svetonazora, koji su mu zamerale da je pokazao suviše slabosti po pitanju odbrane nacionalnih interesa u Ukrajini, pokaže da je spreman za akciju.
Međutim, čini mi se da ključna stvar u odluci predsednika Putin da prizna DNR i LNR verovatno ta što on njenim sprovođenjem nije želeo da zatvori sva vrata za dogovora sa Zapadom. Jer, da je imao takvu nameru verovatno bio se opredelio za invaziju značajno širih razmera. Ovako, ostavio je otškrinuta vrata za dalje razgovore, a delimično je učvrstio i svoju poziciju na terenu.
U narednom periodu, kada prođe ova medijska histerija, deluje mi da je najrealnije za očekivati da se dijalog na relaciji NATO – Rusija, uprkos svemu, nastavi.
Samim tim, možemo zaključiti da je Putin povukao potez kojim je pojačao pritisak na Zapad, a posebno na ukrajinsku vladu, i ništa više od toga. Ratno rešenje ukrajinske krize je i dalje malo verovatna opcija, a vreme će pokazati kolike benefite je Putin ostvario ovim manevrom. Kako sad stvari stoje, ako ih uopšte i ima, onda su zaista minimalni.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
